Поповић: Срби везани за Стару православну цркву у Сарајеву, које је српски град

ИСТОЧНО САРАЈЕВО – Стара православна црква у Сарајеву је само срце приче средњовјековља и за њу су Срби у Сарајеву и данас везани као што су били одвајкада, од када она постоји, а Сарајево је српски град, како је написао и нобеловац Гинтер Грас, рекао је Срни професор Филолошког факултета у Бањалуци и Источном Сарајеву Ранко Поповић.

„Данас је, нажалост, Срба у историјском Сарајеву мало, али су сви као пупчаном врпцом везани за Стару православну цркву, која данас слави Дан Свете Текле“, истакао је Поповић, који ће данас посјетити ову светињу и о њој говорити учесницима трећег научног скупа „Српски средњовјековни споменици из Босне и Хума – проучавање Чајничког јеванђеља“ са међународним учешћем у Источном Сарајеву у организацији Митрополије дабробосанске и Академије наука и умјетности Републике Српске.

Он је нагласио да није ни постојала свијест о томе колико је Сарајево српски град.

„Нисмо ми ни били свјесни колико је Сарајево српски град. Памтим вријеме када ме је изненадио велики писац, тамо негд‌је осамдесетих година појавио се мање познати роман њемачког нобеловца Гинтера Граса који се зове `Из главе рођени`. Морам признати да сам се потресао из темеља када сам код њемачког писца нашао на некој страници да је пожар Првог свјетског рата потпаљен у српском граду Сарајеву“, истакао је Поповић.

Он је додао да се превод романа појавио у загребачком издању, али да се тачно тако помиње.

„На тој истој страници још једном Грас користи синтагму `српско Сарајево – српски град Сарајево`. Касније сам вратио себе у то вријеме, покушао да провјерим да ли сам тад мислио као млад човјек и да ли сам имао свијест о томе да је то српски град. Мислим да нисам, као што многи који су живјели у Сарајеву нису. А зашто? Зато што су у међувремену замагљени ти стари коријени српског Сарајева“, истакао је Поповић.

Према његовим ријечима, готово да нема ниједног села које данас постоји у широј околини Сарајева, а да није везано са Старом православном црквом.

„Готово да нема ниједног села које данас постоји у широј околини Сарајева, које омеђују наше планине, а да се не помиње и у неким старим турским тефтерима или старијим списима који сежу до времена господара Павловића и из времена када је то била стара жупа Врхбосна, а да није везано са Старом православном црквом. Занимљиво је да нема других потврда осим постојања Старе светоархангелске цркве у Сарајеву, да нема других богомоља. Сви су ти Срби и у Сарајеву, и у околини били упућени на њу и то је била једина богомоља до времена изградње нове – Саборне цркве у Сарајеву, то је већ 1872. година, а довршена је 1874“, рекао је Поповић.

Он је додао да је послије додата Преображењска црква која је, како је навео, била његова парохијска црква док је живио у Сарајеву, и да их више није било.

Поповић је нагласио да је црква у Источном Сарајеву за дозволу чекала вријеме када је овај дио постао Српско Сарајево и истакао да је никао нови град и да у том опстајању има неког чуда.

Трећи научни скуп „Српски средњовјековни споменици из Босне и Хума – проучавање Чајничког јеванђеља“ са међународним учешћем, који организују Митрополија дабробосанска и Академија наука и умјетности Републике Српске трајаће до сутра.

У Научном одбору су академици Бранко Летић, Анатолиј Аркађевич Турилов, Јасмина Грковић Мејџор, професори Јанис Тарнанидис, Владислав Топаловић, Јелица Стојановић, Виктор Савић и Зорица Никитовић.

Никитовић: Потврђене хипотезе о изворно српској Херцеговини и Босни

ИСТОЧНО САРАЈЕВО – Зборници радова „Српско писано насљеђе и историја средњовјековне Босне, Хума и Травуније“ и „Српска повеља средњовјековне Босне и Хума“ са историјског, теолошког, књижевног и језичког аспекта потврђују аутентичност изворног српског насљеђа у БиХ, изјавила је данас у Источном Сарајеву професор на Филолошком факултета Универзитета у Бањалуци Зорица Никитовић.

„Зборници су резултат вишедеценијског рада и промишљања најеминентнијих стручњака из више научних институција и средина. Приступ темама које смо обрађивали је интердисциплинаран, тако да су радови у њима сортирани у неколико цјелина, као што су књижевност, језик богословље“, рекла је Никитовићева новинарима након промоције ових радова.

Она је појаснила да су прва два зборника резултат научног скупа, а трећи научног пројекта насталог на корпусу повеља са простора Босне, које представљају помак напријед с обзиром на то да су резултат системског рада.

„То су врхунски стручњаци у својим областима и будући да су направили пресјек на одређеној грађи за сваку научну област посебно, напросто су хипотезе потврђене да је ријеч о изворној историјској Херцеговини и Босни која је по идентитету изворно српска“, појаснила је Никитовићева.

Она је најавила да ће ускоро бити приређен и четврти тематски зборник посвећен српском средњовјековном насљеђу, односно позно средњовјековне Босне и Хума.

Данашњој промоцији присуствовао је и Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански Хризостом.

На промоцији зборника радова говорили су професор Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду Јасмина Грковић Мејџор, те Невен Исаиловић и Срђан Рудић из Историјског института у Београду.

Представљање Зборника радова организовано је у оквиру Трећег научног скупа под називом „Српски средњовјековни споменици из Босне и Хума – проучавање Чајничког јеванђеља“ са међународним учешћем, у организацији Академије наука и умјетности Републике Српске и Митрополије дабробосанске, који се завршава сутра.

У Научном одбору су академици Бранко Летић, Анатолиј Аркађевич Турилов, Јасмина Грковић Мејџор, професори Јанис Тарнанидис, Владислав Топаловић, Јелица Стојановић, Виктор Савић и Зорица Никитовић.

Исаиловић: Све босанске повеље писане на српском језику 

САРАЈЕВО – Све повеље настале на територији средњовјековне Босне су, осим на латинском, писане на српском језику и ћириличким писмом штокавског нарјечја, изјавио је данас у Источном Сарајеву виши научни сарадник у Историјском институту у Београду Невен Исаиловић.

Исаиловић је рекао новинарима да повеље свједоче, прије свега као пословно-правни документи, о неким актуелним питањима тог времена.

„Настале су као резултат уговора некаквих владарских наредби, писама и садрже лексику коју филолози могу истраживати у контексту језика и идентитета. Ту су и религијски аспекти наше пословно-правне писмености“, изјавио је Исаиловић након промоције зборника радова „Српско писано насљеђе и историја средњовјековне Босне, Хума и Травуније“ и „Српска повеља средњовјековне Босне и Хума“.

Према његовим ријечима, сви ти документи припадају времену када је религија имала изразито важну улогу и ту су садржани појмови везани за светачка имена, прослављање празника, вјерски живот и сва она свједоче о томе да је у средњовјековној Босни владала правовјерна религија.

„Ми не можемо рећи да ли је то припадност овој или оној цркви, али теза о некаквој јеретичкој природи средњовјековне Босне, о некаквом неправовјерју не стоји. Сви елементи које сусрећемо сасвим су правовјерни и помиње се Свето тројство и име Христа, а не постоји никаква назнака о богумилској тези, која је у науци одавно одбачена“, нагласио је Исаиловић.

Он је упозорио да се, са становишта историје, модерна ситуација никада не би смјела преносити на прошлост, нити да се врше нека поређења која не могу стајати данас.

„Резултат зборника је покушај да се неке теме отворе. Остаће доста тога да се истражује и да се синтетишу неке нове цјелине и то неће радити само историчари, већ и филолози, филозофи, теолози и сви припадници хуманистичких наука“, рекао је Исаиловић.

Говорећи о Повељи Кулина бана, о којој се често говори као о некаквом родном лист босанске државе, он је навео да је то само први сачувани документ – уговор једног владара Босне са дубровачком општином и да он не свједочи о некаквом идентитету Бошњака, па чак ни Срба, већ је то само документ који има правну улогу.

Исаиловић наглашава да је Повеља Кулина бана свједочанство писмености и да је написана на српском језику тог времена.

„Кулинова повеља то не помиње, али Повеља бана Нинослава настала педесетак година касније свједочи о томе да владар своје поданике назива Србима, док Дубровчане назива Власима. То одговара тадашњем схватању терминологије, јер се у српским повељама из Рашке, из државе Немањића, такође јавља то двојство“, рекао је Исаиловић.

Данашњој промоцији присуствовао је и Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански Хризостом.

На промоцији зборника радова говорили су професор на Филолошком факултету Универзитета у Бањалуци Зорица Никитовић, професор на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду Јасмина Грковић Мејџор и Срђан Рудић из Историјског института у Београду.

Представљање зборника радова организовано је у оквиру Трећег научног скупа под називом „Српски средњовјековни споменици из Босне и Хума – проучавање Чајничког јеванђеља“ са међународним учешћем, у организацији Академије наука и умјетности Републике Српске и Митрополије дабробосанске, који се завршава сутра.

У Научном одбору су академици Бранко Летић, Анатолиј Аркађевич Турилов, Јасмина Грковић Мејџор, професори Јанис Тарнанидис, Владислав Топаловић, Јелица Стојановић, Виктор Савић и Зорица Никитовић.

(www.palelive.com)