Посебна личност ријетког талента над којом је лебдио дух Сарајева

БЕОГРАД – Пјесник Душко Трифуновић био је посебна личност ријетког талента и над њим је увијек лебдио дух Сарајева, у којем је највише стварао и које је морао напустити, рекао је за Срну предсједник Друштва књижевника Војводине Јован Зивлак.

Присјећајући се Трифуновића, са којим се дружио у данима након његовог прогонства, Зивлак је навео да је Трифуновић живио у Новом Саду, али се није интегрисао.

„Као да је био избачен из реалног, стварног живота које је имао у Сарајеву и над њим је увек лебдио тај дух Сарајева. Могу да разумем да је сваком човеку тешко када буде избачен из свога живота који је мукотрпно градио и веровао у њега, ма колико да је био окружен добром енергијом“, рекао је Зивлак у сјећању на Трифуновића, који је био члан Друштва књижевника Војводине.

Према његовим ријечима, Трифуновићу није одговарало то што је изгнаник.

„Он је имао разних наступа, књижевних вечери, књига које је објавио, али то је било плитког корена. Никако се није Душко препознавао у том новом свету и тако како је мучно живео, а тако је и умро, такорећи изненада. Људи су му одали поштовање, сахранивши га на посебно место у Сремским Карловцима“, присјетио се Зивлак.

Према његовим ријечима, Трифуновић је био добар пјесник, али није био схваћен.

„Био је памћен више као писац текстова за рок групе `сарајевског таласа`, међутим мени су се више као песнику свиделе његове дугачке песме са наглашеном социјалном димензијом“, рекао је Зивлак и као примјер навео Трифуновићев стих: „Иде мој брат Андрија, иде тешка индустрија“.

„Ту песму му је Саша Петров ставио у Антологију новије југословенске поезије, која је изашла у часопису `Дело`. Почетком наредне године ћемо урадити неке гестове упућене њему да се присетимо његовог дела“, најавио је Зивлак.

Говорећи о Трифуновићевој поезији, Зивлак је истакао да је Душко задржао иронију, поглед на стварност и на конфликте који су обликовали ту стварност.

„Видите, до осамдесетих година наша поезија је била позитивна. То би Света Лукић назвао социјалистички естетицизам. Из те схеме је делимично излазио у неки други простор Душко Трифуновић. Естетисти су били поштовани у времену у коме је он живео и имам утисак да је био поштован због тона ироније, који је био дубоко утиснут у његове песме. Он је био љубазан човек. Као да се извињавао“, рекао је Зивлак.

Он је напоменуо да се мора разумјети да је свака критичка поезија у којој је стварао Трифуновић била препозната по својим позитивним конотацијама.

„Сви песници су схеме, загонетке и то јесу нека крајња питања. Погледајте Оскара Давича, то су химне Србији или једном типу живота, Десанку Максимовић, Васка Попу… Ту нема субверзије. Код Душка Трифуновића се осећа дах надолазеће субверзије, која је, када сад погледате нашу савремену поезију, доминантан тон, доминантана оптика, како се посматра живот“, истакао је Зивлак.

Он је додао да можда због тога савремена поезија није у толикој мјери поштована као што је поштована три или четири деценије уназад.

„У сваком случају, Душко Трифуновић је био посебна, особена личност ретког талента. И његово формално образовање није било нешто што би га препоручивало да се бави књижевношћу, али је он све то сажео, све те разлоге одбацио, потврдио своју снагу својим особеним талентом“, указао је Зивлак.

Душко Трифуновић рођен је у Сијековцу код Брода 13. септембра 1933. године.

Прву књигу Трифуновић је издао са 25 година по доласку у Сарајеву.

Он је написао око 20 књига поезије, четири романа и неколико
драма, а сматра се заслужним за креирање „сарајевске рокенрол школе“.

Трифуновић је аутор текстова пјесама најпознатијих пјевача и рок група некадашње Југославије, међу којима су „Бијело дугме“, „Индекси“, Здравко Чолић
и Арсен Дедић, а остаће упамћен и као аутор култне емисије на Телевизији
Сарајево „Шта д‌јеца знају о завичају“.

По избијању рата у БиХ 1992. године, Трифуновић је избјегао у Нови Сад, гд‌је је и умро 2006. године.

Душко Трифуновић сахрањен је у Сремским Карловцима.

(www.palelive.com / Срна)