Pozorište je izbor života

ISTOČNO SARAJEVO – Pozorišta su sve punija, publika je „gladna“ i „žedna“ teatra, ali je pitanje koliko oni „koji su iznad nas“ hoće to da vide i čuju, ističu srpski glumci Dragana Dabović i Ivan Mihailović.

Dabovićeva i Mihailović boravili su u Istočnom Sarajevu, Foči i Banjaluci sa predstavom „Teško je reći – zbogom“. U predstavi je riječ o neobičnom bračnom trouglu, a žanrovski je na granici između komedije i melodrame.

Mihailović konstatuje za Srnu da publika reaguje na sličnim mjestima u predstavi, ali da predstava nikada nije ista, kao ni publika i glumci.

„Svaki put mi smo novi ljudi i uvek sa nekim novim iskustvom“, napominje Mihailović.

Osvrćući se na predstavu „Teško je reći zbogom“, on konstatuje da je nisu izvodili godinu i po dana, a da su je sada odigrali u Istočnom Sarajevu, Foči i Banjaluci, te da su za vrijeme te pauze proživjeli u vlastitom životu i divnih i tužnih trenutaka.

„Bilo je sreće i veselja, suza i smeha i ovde smo došli kao neki novi ljudi i zato je za mene pozorište najlepša umetnost – zato što je trenutna, zato što ne može da bude zarobljena u fotografiji, kadru ili slici. Ona je sada pred vašim očima i kada se predstava završi, to delo više ne postoji“, kaže Mihailović.

On navodi da predstava nastavlja da živi u glavama, dušama i srcima ljudi.

„Zato se može konstatovati da je predstava umetničko delo koje traje dok mi trajemo“, napominje Mihailović.

On ističe da su „Atelje 212“ u kome je zaposlen i ostala pozorišta sve punija.

„To objašnjavam činjenicom da je, u potpuno nenormalnom vremenu, brzom i hipermašinskom, gde je sve na klik – pozorište mesto gde publika sedi u mraku i bar sat vremena 95 posto ljudi ne pogleda u mobilni telefon“, napominje Mihailović.

Mihailović je publici u Istočnim Sarajevu poželio da ima što više pozorišta i što više predstava.

Glumica Dragana Dabović navodi da predstava nosi sa sobom ono što ne može ni jedno drugo djelo ili medijsko sredstvo.

„Predstava sazreva sa glumcima i glumci sa njom i uvek je igramo drugačije“, napominje Dabovićeva i dodaje da nema nikakve razlike između publike u Republici Srpskoj i Srbiji.

Ona ističe da je publika „i žedna i gladna umetnosti“.

„Pitanje je koliko oni iznad nas žele da budu pozorišno osvešćeni. Važno je da se ljudima ponude predstave i oni će dolaziti“, smatra Dragana Dabović.

Napominje da zna jedan grad /Herceg Novi/, koji je doslovno bio grad kulture, ali da se sada sve izmijenilo.

„To je mali gradić iz koga sam ja potekla i u kome se sada jedva dvije predstave godišnje igraju. Publika dođe da uživa u predstavi zato što je i gladna i žedna pozorišta“, navodi Dabovićeva.

Prema njenim riječima, kultura naroda zavisi od onih koji materijalno mogu da obezbijede glumcima i publici egzistenciju.

„Mi smo spremni da za 24 sata sjednemo u kombi i dođemo u Istočno Sarajevo, bez obzira na obaveze koje imamo. To je lepota našeg posla jer mi smo zaista `u koferu`. Naš život je čergaški. Mi smo spremni da dajemo jer smo za to školovani. To je naša potreba, samo želimo da nas neko zove“, navodi Dabovićeva.

Ivan Mihailović otkriva da više voli pozorišnu scenu od filma, dok Dabovićeva napominje da je to pitanje u stilu: „Da li više volimo mamu ili tatu“.

„Uživam i kad snimam… A u pozorištu `rastem`, iz pozorišta sam potekla u pozorištu sam od svojih 35 godina života – 28. Bez pozorišta ne znam, a bez kamere mogu“, navodi Dabovićeva.

Za nju je, kao i za Ivana, pozorište izbor života.

(www.palelive.com / Srna)