Огласи
На Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву, у препуном амфитеатру, вечерас је представљена најновија пјесничка збирка Ђорђа Сладоја „Календар моје мајке“.
О стваралаштву Ђорђа Сладоја и књизи „Календар моје мајке“ говорили су проф. др Владан Бартула, проф. др Жељка Пржуљ и мср Огњен Кандић, а стихове је говорио сам аутор.
Професор др Владан Бартула поводом промоције збирке пјесама „Календар моје мајке“ Ђорђа Сладоја, рекао је да су одлучили да баш вечерас буде уприличено вече поезије јер је вечерас и сутра празник Светог Јована Дамаскина. Према Бартулиним ријечима Свети Јован Дамаскин је највећи византијски, хришћански пјесник, а вечерас на промоцији имамо два највећа пјесника, једног византијског, а другог данашњег, српског – Ђорђа Сладоја.
„Свети Јован Дамаскин је као највећи пјесник и химнограф сву своју поезију посветио највећој мајци у историји свијета, Пресветој Богородици. И пошто и Ђорђова књига пјева о мајци, онда је био лијеп повод да тај празник, вечерашњи и сутрашњи прославимо на начин да промовишемо једну књигу пјесама о мајци“, истакао је Бартула.
Мастер Огњен Кандић, асистент на Катедри за филозофију и пјесник, овом приликом говорио је о стваралаштву Ђорђа Сладоја.
„Оно што је мој главни утисак јесте да између Сладојеве поезије и њега самог стоји један упечатљив и монументалан знак једнакости. Ту напросто нема неке противријечности и несугласја, сваку пјесму укотвљену између корица како ове збирке Календар моје мајке тако и оних претходних, Сладоје је својски доживио и преживио, потписао. Једном рјечју, осјетио онако како то само прави, истински пјесници могу“, рекао је Кандић.
КАЛЕНДАР МОЈЕ МАЈКЕ
Црквени календар онај џепни мали
У који су велики светитељи стали
И преподобни мученици сињи
Чувала је ко у дјевојачкој шкрињи
У глави као у љусци ораха
У славу Бога и од Бога страха
Ограђена црна и црвена слова
У поретку снова дана и послова
И сваку би шаљиву издржала пробу –
Ваља се данас отићи на мобу
Није дан свечан и Господ не брани
Све је више сине слабих самохраних
И порушених попут старог плота
Згураних у шкрипац и на дно живота
Кад би само једна за косу узела
Ко би нам љагу сапрао са села
Сутра је велим онај напрашити –
Све што буде шивено то ће се рашити
За остало Господ никога не пречи
А ти ћеш ми видим опет око речи
Не ваља по њима стално да се пршка
И да се пречиње једино од цврчка
Јер речи знају душу исушити –
Мораћу ти нешто црвено ушити
…
Слава кокошија коњска и врапчија
И младог месеца прослава ма чија
Једино заборави и најстрожег свеца –
Црвено је слово – кад јој дођу деца
А онај исти – за спас православља
Ко не купи календар неком горе јавља
А ја добра мати – хвала ти на дару –
Још се разабирем по твом календару
Говорећи о пјесничкој књизи Ђорђа Сладоја „Календар моје мајке“, проф. др Жељка Пржуљ указала је на важност броја 42 у овој књизи, односно на везу броја 42 (колико је пјесама у збирци) са употребом истог броја у библијским причама.
„У библијском броју Сладоје исписује својеврсни лирски захумско-херцеговачки пролог налик Велимировићевом, вођен мајчиним памћењем црвених и црних дана, џепног црквеног календара, њеним расуђивањем и созрецањем које надграђује и осавремењује властитим, тако да свака пјесма постаје молитва. Оне су одраз и унутрашње везе човјека са Богом, првенствено посредством мајке која због тога што јесте, животно оправдано а пјеснички мотивисано постаје одраз Богородице“, истакла је Пржуљ.
Ђорђо Сладоје рођен је 1954. године у Клињи код Улога, у Горњој Херцеговини. Гимназију је завршио у Сечњу, а студије социологије у Сарајеву. Објавио је књиге пјесама: „Дневник несанице“ (1976), „Велики пост“ (1984), „Свакодневни уторник“ (1989), „Трепетник“ (1992), „Плач Светога Саве“ (1995), „Петозарни мученици“ (1998), „Далеко је Хиландар“(2000), „Огледалце српско“ (2003), „Мала васкрсења“ (2006), „Манастирски баштован“ (2008), „Златне олупине“ (2012), „Силазак у самоћу“ (2015), „Певач у магли“ (2017), „Занатски дом“ (2019), „Димни знаци“ (2023). Објавио је и књиге изабраних пјесама: „Дани лијевљани“ (1996), „Чуваркућа“ (1999), „Душа са седам кора“ (2003), „Поглед у авлију“ (2006), „Горска служба“ (2010), „Земља и речи“ (2011) и „Одлагање одласка“ (2019). Ђорђо Сладоје објавио је и два романа: поман у стиховима „Модре жилице“ (2021) и Риба звана гаовица (2023), те књигу прича „Доживљаји лирског торбара“ (2022).
Живи у Новом Саду и Калиновику.
(www.palelive.com / Катарина Фуртула)
