Прича о соколу сломљених крила – тужна судбина српског великана Милана Хаџивуковића

ФОЧА – Име Милана Хаџивуковића се по много чему издваја међу бројним истакнутим члановима ове угледне фочанске породице – овај велики национални и културни радник био је један од оснивача и вишедеценијски предводник „Српског сокола“ у Фочи, најстаријег таквог друштва у БиХ.

Од 1893. године, када је у Српској вароши у Фочи основано соколско друштво „Српски соко“, а затим и након обнављања рада 1918. године, па све до Другог свјетског рата, када је са гашењем Краљевине Југославије и оно угашено, угледни трговац Милан Хаџивуковић цијели живот посветио је „Соколу“ и био много више од његовог старјешине.

Као имућан трговац, високоморалан и друштвено одговаран припадник српског грађанског сталежа, учествовао је у организовању и финансирању не само „Сокола“, већ и других културних и привредних друштава која су сабирала Србе и радила на просвјећивању народа, очувању српског имена и учвршћивању националне мисли.

Милан Хаџивуковић рођен је 1870. године. Након школовања у Фочи и Дубровнику, бавио се трговином заједно са оцем Ником и братом Василијем, када су материјални и духовни напредак били у симбиози и међусобно се подстицали.

Баш као што је њихова кућа /једна од првих српских кућа у центру Фоче/, коју је отац Нико подигао крајем 19. вијека, љепотом, необичним стилом градње и величином одударала од свих кућа у Фочи и одсликавала материјални статус ове породице, тако је и „Соко“, којим је Милан руководио, уз српску школу и цркву, био један од духовних и моралних светионика фочанских Срба.

Луча соколске мисли коју су 1893. године у фочанској Српској вароши упалили Ристо Јеремић и његов рођак и велики пријатељ Милан Хаџивуковић, раширила се свим крајевима БиХ у намјери да се тјелесним вјежбама, а уз вјежбе и просвјетитељским мисионарењем, чува народно здравље, разагна тама незнања и да се народ на својеврстан начин регрутује и полако припрема за коначно ослобођење и уједињење или, како је то записао Ристо Јеремић, да „испремреже земљу организацијом која ће моћи да послужи кад време дође“.

Уз „Соко“, велику улогу имало је и Трезвењачко друштво „Побратимство“, које је такође водио Милан Хаџивуковић, као и Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета“, у чијем су оснивању и финансирању учествовали опет Јеремић и Хаџивуковић, а уз њих и остали виђенији фочански Срби.

Јеремић је једно вријеме био и предсједник Главног одбора „Просвјете“ у Сарајеву.
Уз соколски поздрав „Здраво!“, који ће касније, као и ношење бакље и штафете, слет и цијели систем организације, од „Сокола“ преузети нове власти након Другог свјетског рата, главна парола соколског покрета гласила је „Устај, живи, бори се, не клони“ и она најбоље одсликава карактер тог покрета и тежак положај српског становништва под аустријском окупацијом.

Основни задатак ових организација, које су описмењавањем и бодрењем народа, те једном врстом прикривене војне обуке, тежиле коначном ослобођењу, сажет је и у језгровитој честитки „Српског сокола“ из Фоче 1912. године Главном одбору „Просвјете“ у Сарајеву, поводом десет година њеног постојања.

„Просвјетом слободи! Здраво!“, честитао је тада фочански „Српски соко“, односно његов старјешина Милан Хаџивуковић, јубилеј „Просвјети“.

Честитку је упутило и „Побратимство“ из Фоче, пожељевши „да наша просвијећеност почива на гранитном темељу трезвености“.

О његовом родољубљу свједочи „Просвјетин календар“ који 1931. године пише да „Милан Хаџи-Вуковић, трговац у Фочи и Јеремићев најближи сарадник увек са одушевљењем прича о оном заносу и полету, о времену када је омладина само говорила о ослобођењу и уједињењу са Србијом и Црном Гором“.

У тексту се даље наводи:

„Иако се стењало у ропству, олакшање је било у надама, у идеалисању, у очекивању лепшег, бољег, светлијег. Тако Милан Хаџи-Вуковић прича: За време једних ферија, Ристо Јеремић као студент у друштву својих пријатеља и другова при једном излету, управо кад смо се попели на врх Зечја, извади некакав папир и поче читати. Кожа нам се јежи, срце подрхтава при свакој изговореној речи, сузе нам фрцају. Јер Јеремић нам чита прокламацију и објаву рата Турској. Јеремић нас је потпуно збунио. Кад је свршио, уплакана лица, рећи ће нам: – Нажалост, ово је објава рата Турској 1876. године“, преноси „Просвјетин календар“ подсјећање Милана Хаџивуковића на вријеме националног заноса с краја 19. вијека, када је настао први „Соко“ у БиХ.

Окупационе власти добро су знале да је слободарски српски народ највећа пријетња њиховој владавини у БиХ, тако да су српска друштва често била на удару. Забрањиван им је рад, истакнути чланови су прогоњени, што је нарочито дошло до изражаја након сарајевског атентата и почетком Првог свјетског рата.

Прве жртве коначног ослобођења српства били су истакнути чланови српске грађанске елите у Фочи, међу њима браћа Ђорђе и Нико Хаџивуковић, који су убијени у љето 1914. године на два дринска моста у Фочи. На мосту у Броду на Дрини стријељан је и бајонетима избоден и Милан Хаџивуковић, али је остао жив. Уз њега, преживио је и свештеник Василије Кандић, који је касније о томе оставио писано свједочење.

Њих двојицу и Ђорђа Хаџивуковића, како пише Кандић, довели су на мост у Броду, а Ника Хаџивуковића и свештенике Јосифа Кочовића и Владимира Поповића на мост у Фочи, у ноћи између 9. и 10. августа.

Требало је да послуже као таоци, односно као јемство да фочански Срби неће предузимати никакве акције против аустроугарске војске.

Око један-два сата иза поноћи, док су сједили на клупи на мосту окружени стражом, пришао је један војник и бајонетом задао смрти ударац у срце Ђорђу Хаџивуковићу.

„И у исти трен добијем ја убод бајонетом кроз лијеву руку према срцу, други убод у трбух, а тако отприлике и Милан, који рањен врисну, те добијемо и куглу из пушке, ја кроз десну руку, Милан кроз леђа“, записао је Кандић, а његово свједочење је у књизи „Црква Шклопотница у Ријеци код Фоче“ пренио Миленко Тодовић.

Захваљујући аустроугарском капетану, који је, наводи Кандић, говорио пољским или малоруским /украјинским/ језиком, а који је чим пуче пушка наредио „халт“ и зауставио војника у намјери да их убије – тешко рањене одвезли су у војну болницу у Фочи.

Исте ноћи на другом мосту у Фочи, убијена су сва три српска таоца – Јосиф Кочовић, Владимир Поповић и Ђорђе Хаџивуковић.

Са повлачењем аустроугарске војске пред црногорском војском, рањене Милана Хаџивуковића и Василија Кандића пребацили су прво у Калиновик, а затим у Сарајево, одакле су у јануару 1915. године интернирани у логор у Арад.

Преживјели су и тамновање, Хаџивуковић у Араду и у Босни, а Кандић додатно и у Нежидеру и Шопроњеку, али је недуго након повратка Кандић преминуо у Фочи, 30. октобра 1918. године, од посљедица рањавања и тамнице. Хаџивуковић је претходно осуђен на Велеиздајничком процесу у Бањалуци заједно са Ристом Јеремићем и другим српским првацима.

Након рата, Милан Хаџивуковић обнавља у Фочи рад соколског друштва, које ће у Краљевини Југославији префикс српски замијенити југословенским, али ће наставити своју мисију описмењавања и тјелесног одгоја, отварања читаоница по селима и предавања о садњи воћа и унапређењу пољопривреде.

Када је извојевана народна слобода, наставиће морално да уздижу и просвјећују народ за свакодневну животну борбу и остваривање унутрашње слободе, без које ни спољашња много не вриједи.

Соколи Југославије уводе штафету која се преноси широм земље на путу до гроба краља Петра Ослободиоца на Опленцу. Након атентата у Марсељу 1934. године, организују се ходочашћа на гроб краља Александра, а на првом поклоњењу свом убијеном краљу соколе из Сарајевске жупе предводио је управо Милан Хаџивуковић.

Како пише „Соколски гласник“, путовало се возом у посту и молитви, да би се завршни дио пута од Александровца пјешачило без залогаја хљеба. До Тополе се пјешачило, а од Тополе до Опленца пошли су на команду укорак и марширали до опленачке задужбине.

„На челу је био најстарији соколски радник из жупе Милан Хаџи-Вуковић, старешина соколског друштва Фоча. Носио је позлаћену урну са земљом узетом са гробова јунака и мученика с Пала, Фоче, Зенице, Блашње… Соколска делегација ишла је за њим. Стари горштаци са Романије и Сокоца заплакали су испред гроба свог краља. Над гробом у тишини, прекиданом јецајима сокола и соколица, говорио је Радмило Грђић“, пише „Соколски гласник“.

Након Грђићевог потресног говора „Хаџивуковић је, уплакан, спустио урну на гроб краља Александра. На урни су биле речи: `Соколи жупе сарајевске приносе земљу с гробова мученика и јунака на гроб витешког краља са заклетвом: Идемо Вашим светлим трагом`. Тиме је завршена свечаност. Соколи су се разишли дубоко потресени са утисцима који се нису могли заборавити“, извјештавао је „Соколски гласник“.

У вријеме велике народне обнове између два свјетска рата, Милана Хаџивуковића погодила је велика породична трагедија. Његов син Момир од 18 година, апсолвент Трговачке академије у Београду и, како пише на његовом споменику на старом гробљу у Фочи, „најбољи син и дика своје породице, најодушевљенији члан `Побратимства` и `Сокола`“, утопио се 1920. године на фочанском купалишту Крвавац на ријеци Ћехотини.

Миланова прва супруга Даринка, рођена Грујић, српска учитељица, са којом је имао сина Момира, преминула је 1904. године.

У другом браку са Анђелијом Нежић из Сарајева, Милан је имао сина Живојина Жижу.
Судбина је хтјела да и његов други син Живојин, његова животна утјеха, којег је добио у позним годинама, млад настрада, и то од усташа 1941. године.

Живојин је био студент економије у Београду, а, према ономе што пише у родослову, ухваћен је од усташа и отјеран у јасеновачки логор, гд‌је је убијен.

Судбина се горко поиграла са Миланом Хаџивуковићем, великим културним и националним прегаоцем. Првом соколу Фоче и БиХ једно крило поломила је Ћехотина, а друго злогласна Независна Држава Хрватска.

Нова комунистичка власт довршила је, напослијетку, оно што су започели аустријски окупатори – укинула је соколски покрет и нацртала границу кичмом Херцеговине, на ријеци Тари, раздвојивши тако Фочу и Дробњак, постојбину Хаџивуковића и многих српских породица у фочанском крају, а та граница између истог народа биће озваничена коначним распадом Југославије деведесетих година 20. вијека.

У дубокој старости, заборављен и остављен од друштва које је тако много задужио, „соко поломљених крила“ Милан Хаџивуковић преминуо је у Фочи 1952. године.

Са трећом супругом Кристином, која је преминула 1949. године, није имао д‌јеце, а уз њих двоје у истој гробници леже Михајло Мића Хаџивуковић, који је и подигао споменик, те његова сестра Зорка – син и кћерка Милановог рођака Ђорђа Хаџивуковића, стријељаног 1914.

Миланова велељепна кућа, са двадесетак металних врата и прозора украшених „демирима“ изливеним од гвожђа, некад позната као Дубровачка кућа због приморског стила градње, данас је у власништву Комуналног предузећа „Извор“.

Кућу је држави, како наводи Мира Јелић Хаџивуковић, педесетих година прошлог вијека продао један од Миланових сестрића. Деценијама је била у девастираном стању, а 2012. године општина Фоча и предузеће „Извор“ су је обновили.

Однедавно званично названа Фочанска кућа, требала је, како је било планирано, да послужи као простор за умјетничке изложбе, али та замисао није у потпуности заживјела.

Миланова кућа је на привременој листи националних споменика БиХ, а налази се на углу улица Вука Караџића и Соколске, једне од ријетких улица са очуваном калдрмом, мада веома оштећеном, а чији назив чува успомену на друштво које је пола вијека водио некадашњи власник лијепе „Дубровчанке“.

Уз Соколску, у Фочи данас постоји и Улица Милана Хаџивуковића, у насељу Душаново, чиме се Фоча, након вишедеценијског заборава, бар донекле одужила овом српском великану.

(www.palelive.com / Срна)