Огласи
Прољеће 1904. године донијело је у Пале мирисе пекарских производа, снажних коња из оближње штале и јечма са паљанског поља. Тих давних дана, паљанска чаршија била је мјесто препуно живота и разговора. Са једне стране моста стајала је гостиона „Пале“, а одмах преко моста, до ње, стара и добро позната кафана „Слога“.
Гостиона је била мјесто гдје су се људи окупљали прије почетка и након радног дана у пилани. Вратанца су шкрипала сваки пут када би неко ушао, а Мијо, стари власник, дочекивао је сваког госта срдачно. У углу је стари часовник откуцавао своје вјечно вријеме, као подсјетник на дане који су прошли и на оне који тек долазе.
Једне вечери, поред столова у гостиони, могло се осјетити и чути свега: од мириса вруће чорбе коју је спремао Јован, кувар, до шкрипања старих дрвених столица на којима су сједили Васа Тодоровић, директор пилане, Ристо Шушић, један од угледних домаћина, Ристо Чечар, Гајо Благојевић, познат по својим мудрим коментарима и оштроумности, као и Стјепан Симић, снажан и поуздан радник у пилани који је увијек имао спремну руку за помоћи.
Васа Тодоровић био је човјек којег су сви у чаршији поштовали, јер је био директор велике пилане коју је основала јеврејска породица Финци из Сарајева. Говорило се да је Васа био „човјек за све прилике“, поштован међу домаћинима, а угледан и међу аустроугарским властима.
Док је Јован сипао ракију у чаше, Васа је обрисао знојно чело и уздахнуо.
„Ех, људи моји, слушам вас ових дана како причате да би нам требала црква и школа, и мислим да сте у праву. Више није довољно да само вучемо трупце и проливамо зној. Потребно нам је нешто што ће нас као људе употпунити и дати нашој дјеци бољи живот“.
„Права је срамота“, рече Ристо Шушић, климајући главом, „да оволико села и чаршија нема своју цркву. Дјеца нам уче вјеру од својих мајки и очева, али право је вријеме да подигнемо дом у ком ће нас учити Бог“.
„А и школа!“ придружи се Стјепан Симић, поносан што коначно види могућност образовања за своју и другу дјецу. „Није више за нас само да вучемо дрво и радимо у пилани. Дјеца треба да уче, да знају читати и писати“.
„Баш тако“, рече Гајо Благојевић, човјек познат по свом оштром уму. „Људи, ми имамо снаге да то подигнемо сами. Питање је само да ли имамо довољно вјере у себе. Ја кажем да имамо!“
Сви се погледаше, одлучни у својој намјери. Тада Васа подиже чашу и рече:
„Људи, вријеме је да оформимо одбор. И свакоме ко може помоћи – идемо од куће до куће, па и у пилани ћемо организовати прикупљање помоћи. Могу да се договорим са Финцијевима за донацију дрвета, али и наш посао ћемо мало одвајати да помогнемо. Наш циљ је подићи и школу и цркву!“
Одбор су окупили већ те вечери у гостиони, а сви присутни, са Васом на челу, Ристом Шушићем, Гајом Благојевићем, Ристом Чечаром и Стјепаном Симићем, пристали су да у наредним данима почну са прикупљањем.
„Е, али треба нам свештеник“, додаде Стјепан, узимајући гутљај ракије. „Ђорђе Грабеж из Сарајева, он је једини свештеник који долази овдје. Долази сваког мјесеца да обиђе Пале и околна села, али нема гдје да служи, осим кад људе окупи у некој старој кући“.
„Баш тако“, рече Ристо Шушић, „да се побринемо да га обавијестимо чим стигне. Могли бисмо га дочекати код парохијске куће, када дође из Сарајева сљедеће недјеље“.
Сви климну главом, јер су знали да ће свештеник Ђорђе подржати њихов план. Рекоше да ће, када стигне, отићи у парохијску кућу и договорити како ће се градња одвијати и како ће осигурати да сви имају своје мјесто у новом дому вјере.
Када је свештеник Ђорђе Грабеж наредне седмице стигао из Сарајева, испред парохијске куће у Палама чекала га је група људи на челу с Васом Тодоровићем, Ристом Шушићем, Гајом Благојевићем и осталима из одбора. Када је угледао њихова озбиљна и ријешена лица, осјетио је да се нешто велико спрема.
„Људи, видим да сте се сабрали као на велики празник“, рече свештеник, насмијано их поздрављајући. „Реци ми, Васо, шта се дешава?“
Васа је стао пред њега и озбиљно га погледао у очи.
„Оче Ђорђе, дошло је вријеме да Пале добију цркву и школу. Нема више да одлазимо у Сарајево на сваки празник, нити да нам дјеца расту без школе. Одбили смо се и формирали одбор. Потребна нам је твоја помоћ“.
Свештеник Ђорђе, дубоко дирнут Васиним ријечима, загрлио је човјека који је био симбол снаге и преданости за ову заједницу.
„Бог вас благословио, дјецо моја“, рече, обузет емоцијама. „Сви сте са својим радом и вјером показали да сте спремни. И ја ћу вам дати све што могу. Ваша дјеца ће овдје расти, учити и молити се. Ово је ваша земља и ваша будућност!“
Те исте вечери у гостиони, одбор је одлучио да почне с прикупљањем средстава. Вијест се брзо проширила чаршијом, а људи су већ сљедећег дана почели да дарују шта су могли. Сељаци су доносили својим колима по мало новца, вреће јечма, каце пуне кајмака, а неко је дао и теле.
Један стари сељак, са погнутом главом и погледом пуним топлине, пришао је Васи и рекао:
„Знаш, Васо, немам новца, али знаш да имам пар ових коза. Ако може кајмак да се прода за који динар, нека иде за школу.“
Свештеник Ђорђе, дубоко дирнут овим примјерима несебичности, подигао је руке и рече:
„Нека Бог благослови ову заједницу! Сви сте дали од срца и, вјерујте ми, једног дана ће се овдје чути звона која сте ви подигли својим рукама.“
И тако, са сваким динаром, с камењем и дрветом који су људи давали, у Палама је зачета једна велика прича. Васа и одбор су већ разматрали прве планове, а чаршија је постала мјесто пуно наде.
Као што Јован у шали рече те вечери у гостиони:
„Само да нас ово не одведе у пањеве и дугове, па да сви завршимо код свештеника за исповијест прије него што црква буде готова!“
Сви су се насмијали, али у тим осмјесима крила се и ријешеност, јер су знали да су започели нешто вриједно и велико.
(www.palelive.com / Прича је измишљена и базирана на истинитом догађају)
