Приче из престонице: Оволика риба!

„Могу ли код тебе мало сјести? Да једну запалим?“

„Наравно, али само једну, Бога ти…“

Канцеларија Просвјете је у приземљу, мала, тијесна, са малим прозором који се тешко отвара.

Већ пуних седам година не пије. Многи борци с прве линије одбране Српске су се били затровали брљом па и шпирутусом, за вријеме рата па и послије „Дејтона“. Углавном су се од ратних страхота пропили… Касније је тешко било престати с том пошасти, због пропалих предузећа и потпуног разочарења у ново сиромашно доба, још ко је, као Он, морао прехранити петочлану породицу… Прихватао је сваки посао, размишљао да обнови очев обућарски занат, али је најдуже радио прљав и тежак рад код гумара и дуго то поштено, вриједно и вјешто обављао. Спадао је у неколико изузетних металских радника тзв. реглера и летећих мајстора, који су били посебни, врхунски металци, који су умјели обављати и „наштеловати“ операције обичним радницима на педесетак различитих машина, који су својевремено били изузетно цијењени и одлично плаћени.
Наши Фамосовци су тада били на А-листи квалитета Мерцедеса. Е, то су били прави „кадрови“!

Али сад пуши ко Турчин, све једну на другу. Чим ујутро наш мали колектив попије јутарњу кафу, он припали трећу и први скаче за послом, радохолик који не жели да мисли на тешку и тужну прошлост, да се радом замарија.

„Гуши ме јутрос, нешто тешко дишем“, устаде и задиже карирану кошуљу. „Овдје ме нешто притишће. Овдје изнад желуца“.

Одрасли смо скупа и род смо. Увијек је био чврст, мршав и имао је некако необично увучен плексус. И не био, шта је прошао, пропатио… У четвртом разреду основне остао је практично без оба родитеља. Социјална служба му је често мијењала хранитељске породице… Рат: Жепа, Алахов пут, Нишићи, Трескавица… црни врхови, шпицасте стијене… Мршави, жилави човјек из ненаписаног романа.

„Па престани пушити…“, пишем нешто на компјутеру па не могу баш пажљиво да га слушам. И сад ми жао… Хтио је да причамо. Волио ми се повјеравати и био је један од оних који је захвалан што га је неко коначно запослио у државно предузеће. Причао је и видјело му се то, да је баш задовољан радним мјестом домара, у Дому културе, након толико година ратне и животне борбе, тек у његовој педесетој. Потпуно је срећан тек кад оде у риболов, макар викендом. „Ма, и отац је пуно пушио и умро у баш у 51. години. И ја ћу тако некако… А шта то пишеш?“ Врпољи се, хтио би већ другу цигару… Устаје…

„Пишем неку монографију о Фестивалу фруле, да остане записано, да се не заборави…“, кажем, не подижем главу.

Ставља цигарету у уста, али још је не припаљује и гледа у комјутер:
„Ти баш волиш фрулу. Имаш пуно лијепих фотографија. Ја волим коло и гусле“.

Сјећам се како је на прстима, лепршаво играо на свадабама. Некако и ти у колу поред њега играш лакше, мекше, љепше.

„Ја цијеним нашу традицију, фолклор, али фрула је милозвучна, мушка и женска, свјетовна и митска, наша и свјетска. Стара је преко 20.000 година, замисли“, мудрујем, (и сад ми криво, након деценије, због тог мог неважног „ћурликања“).

Хтједох да кажем да сједе и ипак запали још једну, али сам се баш унио у писање и редање документованих, занимљивих фотографија са 10 фестивала у Палама, једином у БиХ….

Он већ отвара врата, полази и добаци преко рамена: „И ја мало журим, наићи ћу ујутро. Морам једној жени у Љубогошти заклати брава. Не волим то, али та бака ми је баш ваљала у животу. Кад ћемо једне недјеље на Биоштицу? Обећо си. Ти си тамо радио, некад. Да ти само знаш какав је то осјећај кад риба загризе, затрза, прође ко нека струја кроз тебе, адреналин. Али ја рибу не једем… Да само чујеш и осјетиш како ријека шуми, пљуска, опушта…“

Оде… Не стигох да га питам откуд он као градско дијете, без родитеља, зна чак и касапинство и све те потпуно различите мајсторске послове… Свашта сам га хтио питати… о љубавима према ријекама и свиралама… и повјерити се… Шалити се о „рибама“, о преувеличаним рибарским причама. Волио је и он мало маштовитије преувеличавати… Сви се ми макар мало приказујемо, преуређујемо: бријемо, шминкамо, намиришемо, закраватимо, наштикламо, подижемо, стежемо, маштамо да би неког убиједили у нешто што уствари није баш тако.

Кроз сат времена, бану колега М. Ја још унесено куцкам о својој омиљеној утопијској љубави, свирали…

„Знаш ли ко је умро??!!“

Коначно престанем писати…

„Наш колега Нено. Малоприје… У Љубогошти. Само пао…“

Одузех се, још не вјерујем: „Па сад је био овдје… Па договорили смо се да ујутро наставимо… Па…“

Човјек је однио своје златне, жуљевите мајсторске руке, дјечју, сиротињску доброту и неисписани роман са собом… Таман кад је требао проживјети… Ваљда сада негдје пеца рајске рибе и пушта их да поново отпливају, да их посматрају само мали велики људи, с прве линије.

Август, 2023.
Слобо Ковачевић