Први пут научно представљање улоге хајдука

СОКОЛАЦ – Потпредсједник Матице Српске проф. др Јован Делић рекао је да се хајдуци у већини д‌јела и у народном сјећању, на неки начин, помињу као чувари косовске традиције и завјета.

Делић, који учествује на првој сесији научног скупа „Хајдуци у српској историји и памћењу“ на Равној Романији, каже да се у „Горском вијенцу“ Петра Петровића Његоша бар пет епизода тиче теме хајудука и хајдучије, иако у том д‌јелу нема ликова хајдука.

Он је рекао да је хајдуцима у том д‌јелу дато врло високо мјесто, чак и неочекивано високо с обзиром да то пјева један владика, те да су на неки начин они чувари косовске традиције и завјета.

Делић каже да се у „Горском вијенцу“ само у једном мјесту помиње у погрдном значењу „каурски хајдук“, што је турско значење, према коме је хајдук – одметник, разбојник и самовољни безаконик.

На првој сесији овог научног скупа који је току у порти манастира Светог великомученика Георгија на Равној Романији у организацији Матице српске из Новог Сада, историчар Ференц Немет говорио је хајдуцима у Угарској од друге половине 15. до 18. вијека.

Вељко Максић из Вуковара, који ради у том граду у Заједничком вијећу општина, а раније је био спољни сарадњи Филозофског факултета у Осијеку, говорио је о статусу хајдука у славонско-сремском простору током 18. вијека.

Он је навео да се у тим крајевима на улогу хајдука често заборављало иако је хајдучија и ту била врло интензивна.

Према његовим ријечима, хајдучија је задавала озбиљне проблеме тадашњој власти.

„Гледајући на хајдучију, не можемо једноставно дати одговор шта је она била јер у многоме зависи од случаја до случаја“, додао је он.

Он је навео да постоје чињенице да се у неком тренутку хајдучија може изједначити са разбојништвом, али исто тако и једнака чињеница да се може поистовијетити са неким општим тежњама сељаштва које је жуд‌јело за слободом, а хајдуци су им пружали наду да се то у неком тренутку може и десити.

Нада Трифковић из Зворника, докторанд на Универзитету у Истанбулу, данас је на научном скупу на Равној Романији представила свој рад о улози и активности хајдука током бечког рата.

Она каже да је врло значајно и мјесто гд‌је се скуп одржава, као и тема која је донекле запостављена у нашој историографији, те изразила увјерење да баш зато треба наставити истраживати ову тему уз историјске чињенице.

„Оно што сам ја закључила на основу свог истраживања је да су хајдуци већ крајем 17. вијека представљали велику подршку и значај за аустријску војску јер су јој помагали у пресијецању путева османлијске војске и отежавали им кретање преко Балкана“, додала је она.

Начелник општине Соколац Милован Бјелица рекао је да је носилац овог скупа Матица српске, да је општина Соколац домаћин и да се први пут научно представља улога хајдука који су у народу хваљени, а у османлијском царству оспоравани.

Он је најавио да ће бити штампан зборник научних радова са овог скупа.

Научни скуп организује соколачка Установа за културу „Перо Косорић“ у сарадњи са Матицом српском из Новог Сада.

Научни скуп ће допринијети бољем расвјетљавању историје хајдука

СОКОЛАЦ – Професор Филозофског факултета Универзитета у Бањалуци Бошко Бранковић, који је данас одржао предавање на научном скупу „Хајдуци у српској историји и памћењу“ на Равној Романији, изразио је наду да ће зборник који буде штампан након овог скупа допринијети бољем расвјетљавању историје хајдука.

Према његовим ријечима, захваљујући учесницима из различитих мјеста Црне Горе, Србије, Републике Српске, БиХ и Хрватске, представљени су шаролики погледи на хајдуке и хајдучију.

Бранковић је, након предавања о теми „Од Милана до Јове, Раде и Вида – устаничка крв Милановића“, рекао Срни да нема бољег мјеста од Равне Романије за одржавање овог скупа.

Он је истакао да је његова тема везана за породицу Милановић из Босанског Петровца чији су чланови били устаници, можда не класични хајдуци, али су се борили за права српског народа у различитим временима против турског поробљивача.

Жарко Лековић са Историјског института Црне Горе, који је одржао предавање о теми „Хајдуци из Старе Херцеговине у борбама за слободу“, рекао је Срни да се на свим документима из 17. вијека уз свештенике, кнежеве и војнике као потписници налазе и старјешине хајдучких чета – харамбаше, што говори о томе да су били значајан дио тих заједница.

Он је подсјетио да су најстарије харамбаше са простора Старе Херцеговине били легендарни Бајо Пивљанин, Лазар Пециреп, Вук Лопушина, Мићо Глушчевић, Симо Токалија, браћа Гаврило и Јован Шибалија и да су водили борбу за свесрпско ослобођење.

Лековић је додао да су чете Гаврила Шибалије, који је живио у Горњој Морачи, стизале чак до Саве. „Значи, хајдуковало се практично од Рисна до Угарске“, истакао је Лековић.

Према његовим ријечима, хајдуци су били несумњиво борци за слободу, многи од њих су били осветници, али је ту било и „неких пљачкашких елемената“.

Он је навео да Гаврило Шибалија никада ништа за себе није узимао и да је све што би заплијенио од Турака дијелио народу, а себи узимао само вредније оружје од ага и бегова.

Лековић је рекао да су борци са простора Старе Херцеговине дио јединственог хајдучког покрета који је био активан практично од оснивача српских хајдука Старине Новака Дебелића којег многи присвајају с обзиром на то да је историјска личност.

Он је навео да је Старина Новак са простора Старе Србије и да је д‌јеловао на простору Романије.

„Та осветничка црта код хајдука је веома присутна јер они су и одлазили у хајдуке након великих трагедија које су доживјели чланови њихових најужих породица и углавном су остајали да четују до краја живота“, рекао је Лековић.

Професор Цетињске богословије Будимир Алексић је у свом раду обухватио новије епско пјесништво које се бави темом хајдучије.

Он је подсјетио да је друга књига епских пјесама Вука Караџића углавном посвећена хајдуцима, те да је чине пјесме у којима су опјевани углавном хајдуци и ускоци са ових простора, али да Вуково пјевање има наставак и да постоји традиција пјевања о хајдуцима и у пјесмама новије српске епике.

Ријеч је, како наводи, о пјесмама које су на прелазу између писаног и усменог књижевног стваралаштва и које су популарне све до наших дана.

Алексић истиче да постоји и велика збирка Андрије Лубурића, предратног култруног националног д‌јелатника, између два свјетска рата који је од око 50 народних пјевача и усмених стваралаца прикупљао српске народне пјесме на простору Старе Црне Горе и Херцеговине, Босне, Метохије.

Он каже да се његова рукописна оставштина налази у Архиву Српске академије наука и умјетности и у Архиву Србије, те да садржи више од 800 пјесама.

Алексић каже да је ријеч је о неколико стотина пјесма посвећених хајдуцима, њиховим подвизима и хајдучким харамбашама у којима се они представљају као осветници, као заштитници „сиротиње раје“ и они који се супротстављају турским зулумћарима.

Он је рекао да је Радован Бећировић најпопуларнији пјесник новије српске епике који је такорећи опјевао цијелу историју српског народа и нема ниједног истакнутијег српског владара или јунака који није био предмет Бећировићевог пјесничког интересовања.

У оквиру друге сесије научног скупа на Равној Романији о теми „Хајдучија у Мачви за вријеме Првог и Другог српског устанка говорио је Радомир Ј. Поповић са Историјског института у Београду.

Научни скуп „Хајдуци у српској историји и памћењу“ затворио је историчар Јован Делић, потпредсједник Матице српске која је организовала овај скуп у сарадњи са општином Соколац и локалном Установом за културу „Перо Косорић“.

(www.palelive.com / Срна)