Прича о Трифку Грабежу, видовданском хероју, једна је од оних које дубоко дирну и остану у памћењу. Његова писма, пуна топлине, истрајности и љубави према породици, свједоче не само о његовој патњи, већ и о његовој снази и несебичној жртви за отаџбину.

Овај текст вас води кроз писма Трифка Грабежа, свједочанства његових ближњих и тешке историјске околности у којима се нашао, откривајући детаље о младићу који је остао вјеран својим идеалима и оптимистичан до посљедњег дана.

Тата је како чујем у затвору

Трифко прво пише мајци Јоки, прећуткујући патње кроз које пролази, не желећи да јој нанесе још тежу бол:

Драга мама!

Имам времена само кварат сата за ово писмо, јер таква је наредба, те не знам управо с које стране да почнем после свих оних страшних утисака који на мене нису учинили никаквих промена, али који су за вас све били неочекивани. Помирите се потпуно с тим јер друкчије не може бити, а уздисати и плакати не би било лепо кад данас хиљадама гину на бојиштима. Тата је како чујем у затвору и једино што могу да жалим, то је да и ви због мене много трпите. Иначе сам добро, па нисам баш тако ни нерасположен како би се могло од човека у оваквом положају очекивати. Често погледам чежњиво на Сарајево јер нам се сутра изриче осуда, те ћу ваљда бити осуђен на 20 година, а онда ће нас Бог зна у коју тврђаву бацити. Иначе нимам више ништа односно изашао је одређени рок за писање те морам да довршим. Поздравља и све вас љуби. Тебе, Милену, Олгу и све остале

Трифко

Писмо оцу: Говорио је, да сам бунио наше Паљане на устанак

Трифково писмо оцу је прокријумчарено из затвора и стигло је до Ђорђа Грабежа. „Стaрaц гa је цeлo врeмe рaтa чувao у пoстaви свoje свeштeничкe кaпe, дa гa дoбиjeм пoслe oслoбoђeњa“, написао је Јевђевић.

Текст писма који је објавила Борба 1964. године преносимо у цјелости:

Драги тата!

У најкраћим цртама описујем ти што се са мном збило од кад су ме с Пали отјерали. Претрпио сам толико мука (не само ја него и сви моји другови) колико је звезда на небу од истока до запада, како вели Овидије у свом епосу. Ону вече кад су ме с Драгом свезана дотјерали, предадоше нас у полицијски затвор. Ту смо се растали и мене су до пола ноћи испитивали владин повјереник Греде и барун Колас. Испитивали су ме унакрштавајући разна питања, како би лакше што од мене дознали, Али пошто не хтједох ништа признати, предадоше ме у зелену собу маџарским шпиунима. Мучења су била ужасна. Стезали су нам грудни кош са неком машином од које омо страшне болове трпјели. Чучање на бурету било је још горе, буре је било напуњено цементом, а на рубу бурета морали би клечати, али како је било немогуће равнотежу одржати, падали би, прашина би нас гушила и тукли би нас ове дотле док се не би онесвестили. Под дојмом тих мука пренео бих се у неки сан, и кад би ме ударцем пробудили спремни још увек на нова мучења. Ја једног од ових ошамарих, али су се тек онда разјарили и наставили су још страшнија мучења. Волио бих да су ме убили.

Све им то не бијаше доста него су и псе нагонили на нас, али највећи је гнев показао један муслиман, ваљда се увређеним поносом за Фердинандом и Софијом, који ме је толико мучио, да не могу ни описати, можда би се више задовољио, да ме убио. Говорио је, да сам бунио наше Паљане на устанак и наговарао је свију да ме и даље муче. Весели ме што сам ја једну особу сачувао која је била уплетена у атентат, зато те молим уништи ово писмо, да се не би истрага поново повела. На месту гдје сам ја био одређен, нијесам могао извршити атентат, јер би настрадало много нашег света, који је био у близини Фердинандовој. Али главно је да је ствар извршена и да је нестало оног, који би српском народу доста зла нанио. Чуо си ваљда, да сам осуђен на 20 година, али то није ништа, јер смо се нас тројица иначе ријешили дати животе за добро Босне и Србије. Једино што жалим што ћете Ви и дајџа Гавро због мене претрпјети. Жалити ме и плакати не би било лепо кад данас хиљадама и хиљадама Шумадинаца гине на бојиштима.

Слобода ће вас стати великих жртава наших храбрих Шумадинаца, али ћете тек онда и живети. Не чуди се што ти написах с брда с дола, јер испрекидано да ме стража не опази. Много свију поздравља.

Трифко

Загрмиће српски топи – ко међеди

Грабежова сестра Милена Јокић-Грабеж је након смрти сестре Даринке, брата Трифка и сестре Олге веома младих, једина дочекала старост.

Преминула је 1969. године дочекавши посљедње дане потпуно сама у малом стану у Сарајеву са Трифковом сликом на зиду.

Вјероватно посљедњи интервју је дала за београдску Борбу 1964. године гдје се присјетила Трифка:

„Милена Јокић-Грабеж задржала је најлепша сећања на малог Трифка, млађет брата, с којим је највише друговала о феријама.

– Ја сам се школовала Загребу и преко лета смо били заједно. Био је јако добар, смирен и послушан дечак. Нарочито је био пажљив према мени. Стално ми је писао. На усркс, уочи атентата, он ми је са Пала послао дивно, украшено, јаје. На јајету је нацртао излазак сунца, а поред тога написао је:

„Загрмиће српски топи – ко међеди,
на градове ћесарове – тешко њима.“

– Кад се десио атентат била сам на служби у Мостару. Имала сам 21 годину. Тога дана као и увек у прошлости, прослављали смо Видовдан. И тог дана у нашој дворани давао се комад о Милошу Обилићу. Кад сам после представе дознала о атентату, уплашила сам се и упитала се да ли је и Трифко умешан.

– Ко је пуцао – распитивала сам се.

– Неки Принцип – рекли су.

Кад сам чула да је Принцип пуцао знала сам да моје сумње нису без основа. Принцип се увек дописивао на дописницама које ми је Трифко редовно слао где год се налазио. Одмах сам саопштила газдарици да путујем у Сарајево.

Сусрет с Трифком у затвору

– После пресуде дозволили су ми да се на кратко поразговарам с Трифком. Брат ми каже: „Сваког дана видим тату кроз решетке, у судском затвору. Погледам, често чежњиво на Требевић. Како ви тамо не чујете – Срби су на Палама“ – каже понесено Трифко – верујући алармантним вестима које се протурају између затворских зидова.

– Ја ћутим. Недалеко од нас је војник. Трифко стоји – ланцима су му везане и ноге и руке. Због тога је јако погнут. И Мишко Јовановић је погнут, видим га, плаче као дете.

– Само ми је вас жао – каже Трифко. Ништа не жалим себе – смејао се Трифко као да је на свадби. Његове сјајне очи су као пламен, а бели зуби пресијавају на тамној пути. Видим да је оптимиста, нада се да ће све добро бити, иако је тада Србија већ спаљена.

Камењем на оца и сестру

Трифко није никада сазнао како му је отац страдао. Њега су ухапсили у башти у папучама, и после неког времена проведеног у ћелији, он је као таоц, познат свештеник, вођен да својим телом штити важне објекте, најчешће железничке. На ћуприји између Илиџе и Блажуја он је са стражом живео под железничким мостом. Ако неко случајно дигне у ваздух мост онда ће и свештеник погинути… После су га држали затвореног у чекаоници железничке станице Прача само зато да би га изводили, кад оде воз, пред аустријску војску. Тада су војници пљували по свештениковом лицу и по мантији и гађали га камењем. Изводили су га као мечку да би му се ругали и да би га псовали Аустријанци из Беча, момци лепо избријани, који су иначе веровали у бога, и који су били веома углађени када су се шетали бечким улицама. Свештеник је полако пропадао. Прво није могао ходати, а онда је оболео на плућима изложен невремену, тортури и гладовању.

– Ни ми нисмо имали мира – сећа се другарица Грабеж. Чак ни млађа сестра. Кад се враћа из школе и њу су каменовали и пљували. Сећам се да је њу штитио наш пријатељ Исмет и хтео се тући с разбојницима…  Борба 26.6.1964.

Како је ухапшен Трифко Грабеж

Након што су пуцњи у Сарајеву 28. јуна 1914. године одјекнули широм Европе, атентатори из „Младе Босне“ знали су да ће сваки њихов наредни корак бити под будним оком аустроугарских власти.

Трифко Грабеж је оружје сакрио код кафане рођака Црногорчевића у Сарајеву и склонио се на Пале, гдје је са учитељицом Лепосавом Лалић направио план да преко Вишеграда пређе границу.

У то доба све су већ станице биле поседнуте жандармеријом, сви путници били су на свакој станици најстрожије легитимисани.

Маскирани у младеначки пар на излету, кренули су возом са жељезничке станице Коран. Путовање је прекинуто у Прачи, гдје су жандарми због неправилности у документима затражили да напусте воз за додатну провјеру. У том моменту се на станици појавио Доброслав Јевђевић, који је касније на саслушању у Араду испричао:

„Ја сам га познао и викнуо: „Грабеж!“, а он се окренуо и било му је драго. Он је казао да му оружници неће да вјерују да је он Грабеж. Ја сам се обратио оружницима: ако се ради о идентичности да ја јамчим да је то он. Оружнички стражмештар је приволио најпосле да одсједну у хотелу, или да буду код мене, док се не установи ко су. Канцелиста је питао Лалићку коме путује у Вишеград, а она је рекла: „Најпре стрицу, а касније тетку Тодоровићу“. Лалићка и Грабеж су код мене спавали. Он је био врло уморан и приповједао је о атентату и ја сам разабрао да је он знао све ситнице.“

Њих троје су преспавали у кући свештеника Димитрија Јевђевића, Доброславовог оца. Жандарми су током ноћи опколили кућу и ујутро све троје ухапсили и одвели у сарајевски затвор. Лепосава је након тога стављена у кућни притвор на Палама, а Трифко је одведен у Беледију (затвор).

Путниче стани и поклони се праху оних који без јаука жртвоваше своје животе великој мисли ослобођења и уједињења, очеличи се овим свијетлим примјером и учи дјецу своју како несебично треба вољети отаџбину и народ свој.

(Наставиће се…)

(www.palelive.com / Пише: Станишић Владимир)

Повезано:

Откривено гдје се налазила кућа видовданског хероја Трифка Грабежа

30/09/2024

Револуционарски пут и трагична смрт Трифка Грабежа

30/09/2024

Сјећање на прву школу у Палама: Снага образовања у тешким временима

Из пера Источника 1909. године: Освећење српске цркве у Палама

10/11/2024