Родић: Диана Будисављевић ме спасила из пакла Јасеновца

БЕОГРАД – Бранка Родић, пензионерка из Београда, рођена у Грубишном Пољу, има 85 година, а вјероватно не би напунила ни четири да није било Диане Будисављевић, која ју је извукла из јасеновачког логора и спасила сигурне смрти.

Бранка Родић је у Јасеновац одведена 1942. са три и по године, заједно са мајком Драгицом и четвородишњом сестром Зорицом.

У највећем концентрационом логору на Балкану, у којем су убиства, мучења, глад и свакојаке болести, изазване језивим условима, били свакодневица, остале су неколико мјесеци.

Захваљујући жени чије име тада нису знале, оне су из Јасеновца пребачене у Завод за глувонијеме у Загребу, гд‌је је недуго по доласку Бранкина сестра умрла у болници.

Бранка нема дилему да је њена сестра Зорица подлегла посљедицама пакла проживљеног у логору у којем су биле одвојене од мајке, баш као и сва д‌јеца старија од 12 мјесеци.

„Не сећам се тога, јер сам била мала. Мајка ми је причала да је у Јасеновцу кроз једну тарабу вирила да нас види када смо са осталом децом долазиле на казан. Спавале смо на бетону и боравиле у ужасним условима, тако да смо обе биле исцрпљене и болесне. Када смо стигле у Загреб, обе смо биле отписане. Ја сам преживела, иако дуго нисам могла да стојим на ногама од слабости, али Зорица нажалост није“, каже Бранка у исповијести за Срну.

Једино чега се јасно сјећа Бранка јесу тренуци када се њена сестра у Загребу борила за живот.

„Стално су ми говорили: `Вратиће се твоја сестра!`. Вирила сам иза једне завесе и чекала да се појави, али се то није догодило. Зорица се није вратила и није се придружила мајци и мени, јер је умрла у болници. То никада нећу заборавити“, истиче Бранка.

СТОЧНИМ ВАГОНОМ ДО ЛОГОРА

Њу, мајку и сестру усташе су из њихове куће у селу Доња Рашеница 1942. године одвеле у Јасеновац.

„Иако је мама ретко причала о Јасеновцу, јер јој је то јако тешко падало, рекла ми је да смо сточним вагонима стигли у логор. То добро знам, јер је мајка причала како су децу и жене гурали у те вагоне. Више их је остало угушено у тим вагонима него што их је изашло“, прича Бранка.

Томе је претходио пакао кроз који је прошла њена породица, у којој су трагедије почеле да се нижу када је њен отац отјеран из куће и убијен заједно са шесторицом људи у Грубишном Пољу.

„Ту је била и плоча посвећена стрељаним родољубима, међу којима је мој отац. Наравно, те плоче сада нема, иако је један од седморице убијених проглашен народним херојем“, наглашава Бранка.

Њен отац је био члан Комунистичке партије и када је то откривено, одведен је и пребијен. „На воловским колима су га комшије вратиле назад и он је умро“, прича Бранка.

Усташе су одвеле и Бранкину баку, али се ни тада није знало гд‌је нити је познато шта је било са њом, осим да се није вратила из рата.

„Рођена сестра моје мајке са две кћеркице исто је одведена у логор. Сестра мог оца имала је сина од седам година и обоје су отерани у логор. Она се вратила, а сина никада није нашла и не зна се шта је било са њим“, свједочи Родићева.

Бранка је увјерена да би исту судбину доживјеле она и њена мајка да, за разлику од злочинаца хрватске националности и католичке вјере, који су јој унесрећили фамилију, није било двоје католика који су показали потпуно другачије лице.

Ријеч је о Аустријанки Диани Будисављевић и Хрвату, фабриканту Рибарићу, за кога мисли да се звао Алојзије. Будисављевићева је њу и мајку отргла из пакла Јасеновца, а Рибарић, који је био директор фабрике за производњу катрана, им је недуго по доласку у Завод за глувонијеме у Загребу пружио уточиште у својој викендици у насељу Перјавица. У тој викендици, прича Бранка, са њом и мајком било је 35 д‌јеце, доведене из Завода.

„Била је то кућа на спрат, мајка је кувала за нас, а бригу о нама у почетку су водиле двије часне сестре. Мајка ми је испричала да се Рибарић врло брзо посвађао са њима, јер су оне почеле да нас воде у Католичку цркву и вероватно су, како је мајка начула кроз разговор, хтеле да нас покатоличе. Али, Рибарић им то није дозволио, па су оне отишле и моја мајка је остала сама са свима нама и старала се о свој деци“, описује Бранка.

Бранка наводи да су са њима били још само домар и домарка који су имали кућицу у дворишту и бринули о набавци, док је њена мајка кувала за д‌јецу и обезбјеђивала све што им је потребно.

„До завршетка рата биле смо ту, а Рибарић је мајци средио да добије личну карту, израђену као да је она Хрватица. Свима је причао да смо ми одведене у логор зато што је тата био комуниста. То је била прича за часне сестре и све остале, јер нико није смео да зна да смо Српкиње и православке, што нас је и спасило“, наглашава Бранка.

У Рибарићевој викендици су дочекале ослобођење које за њих није било крај мука, јер је њена мајка опет морала да се сналази како би се пребациле до Грубишног Поља.

„Нико није дошао по нас. Рибарић је прије доласка нове власти отишао из Загреба и рекао мајци да из викендице узме све што јој треба. Она је узела два кревета и неке ствари. Пошто је била јако сналажљива, успела је да нађе вагон којим смо се вратиле у Грубишно Поље“, прича Родићева.

На имању њеног оца у Доњој Рашеници затекле су пустош, јер је кућа била потпуно опљачкана.

Ту су, објашњава Бранка, започеле нови живот, уносећи само ствари које им је дао Рибарић, који је прије доласка нове власти отишао из Загреба, иако су га у НДХ смијенили са мјеста директора зато што је у викендици држао партизанску д‌јецу и није дао да се покрштавају.

„Мајка се заинтересовала и сазнала да је он отишао у Лондон. Тек касније смо сазнале да је жена која је омогућила да нас евакуишу из Јасеновца Диана Будисављевић, католкиња и Аустријанка, удата за Србина, који је био лекар“, присјећа се Бранка.

Она ни данас не може да се начуди како је било могуће да Диану Будисављевић и њену мисију спасавања српске д‌јеце деценијама нико није помињао.

„Јако ми је тешко што је Диана многу децу спасила, а ми јој се нисмо захвалили нимало – ми као држава Србија и Срби православци. Јесмо ли јој захвалили и је ли неко помињао Диану Будисављевић? У последње време су почели да је помињу, али колико је година прошло да је нико није помињао“, констатује Бранка.

Она вјерује да би многи пронашли своје чланове породица да Диани Будисављевић послије рата није одузета картотека са подацима о д‌јеци коју је спасила.

„То би се десило да јој картотека није отета и сакривена. Она је водила педантну евиденцију о сваком детету, дописивала се и откривала где су мајке биле послате на рад у Немачку. Покушавала је да са свима ступи и контакт да би после рата могли да дођу по своју децу“, наводи Бранка.

Она је убијеђена да је неко наредио да се Будисављевићевој одузме картотека и да се сви подаци сакрију.

„Ишло се на то да се то заташка, као и све у вези са логорима и Јасеновцем. О томе никада није смело да се прича. Ја сам тек као студент отишла у Јасеновац, јер је било такво време да о томе, како су напомињали, није требало причати“, објашњава Бранка.

Ова осамдесетпетогодишња жена, која је радила као социјални радник, иако је по занимању дијететичар, истиче да је, упркос свему што је као дијете проживјела, захвална својој мајци што ју је васпитала да никога не мрзи и не прави разлике међу људима.