Руски кадетски корпус Великог војводе Константина: Љето у Палама 1930.

У вихору историје, у временима када су царства падала, а револуције преплављивале свијет, Русија је 1917. године постала поприште Бољшевичке револуције. Усљед хаоса и крвопролића које је донијела, многи припадници Бијеле армије и царске Русије били су принуђени да напусте своју отаџбину. Међу њима су били и млади кадети руских војних школа, који су у егзилу наставили да чувају своју традицију и вриједности.

Руски кадетски корпус, назван по Великом војводи Константину Константиновичу, настао је као уточиште за младе кадете након Бољшевичке револуције и пада Царске Русије. Овај корпус је био формиран од припадника неколико истакнутих кадетских школа из Русије, укључујући Кијевски, Одески, Полоцки, Полтавски, Донски, Сибирски и Хабаровски кадетски корпус. Након евакуације из Русије, кадети су, заједно са својим наставницима и особљем, пронашли уточиште у Краљевини СХС, а од 1920. до 1929. године били су смјештени у Сарајеву, у касарни „Краљ Петар I Ослободилац“.

Када је корпус 1929. године премјештен у Белу Цркву, није заборавио планине и долине Босне које су им биле други дом. Године 1930, кадети се враћају у познате предјеле – на Пале, мјесто гдје су током 1920-их година проводили вријеме у излетима и вјежбама.

На Каловитим Брдима су изнајмили викендицу, окружену боровом шумом и мирисима покошене траве, са погледом на величанствену Романију. У овом идиличном окружењу, млади Руси, са својом вјечитом чежњом за домовином, нашли су тренутке мира и радости, окружени људима који су их дочекали као старе пријатеље.

У наставку објављујемо превод неколико страница њиховог дневника који описује љето у Босни 1930. године. Неколико страница је свједочанство једног времена, једне младости далеко од дома.

Љето у Босни 1930. 12. јул – 30. август

Питање о правцу љетњих екскурзија много је сложеније у Белој Цркви него у Сарајеву: из Беле Цркве је, у овдашњим размјерама, далеко све занимљиво и лијепо (иако не даље него што је Москва од Петербурга), док се из Сарајева сва најбоља шеталишта и излетишта налазе у кругу од једног до двјеста километара. И тако, послије дугих размишљања куда усмјерити овогодишњу екскурзију, питање је ријешено изненадном мишљу: ка Сарајеву! Тамо се негдје смјестити, направити базу и одатле обилазити стара, позната, занимљива и дивна мјеста, која су сада још дража него прије. У само Сарајево није могуће ићи – то би нас лишило чари живота изван града, а бити у близини Сарајева је одлично: може се посјетити град, обићи војни корпус и гробље, посјећивати кога желимо и ићи у куповину. Отуда размишљање о околини, сјећање на Стамбулчић и Пале, писмо госпођи Милошевић, одговор на телеграм и одлука: викендица у Палама. Сретно рјешење екскурзије – у Сарајеву је већ на одмору потпуковник Прибиловић: нова размјена писама и телеграма и све је договорено.

Изнајмљена викендица је кућа са четири собе и верандом, на Сунцу, крај борове шуме; кревети су ту, све је спремно, и 13. јула нас чека чај у 4 сата и вечера у 8 сати.

Директор корпуса креће у Панчево 11. јула да би тамо дочекао 12. јула празник Л.-Гв. Кексхолмског пука са својим ратним друговима; у 3 сата поподне у Панчево стиже пуковник Азарјев са 15 кадета и куваром Никаном, а увече истог дана екскурзија полази из Београда уским колосијеком.

Због живота у Сарајеву, ова драга, живописна уска пруга, удобни, уски, али дугачки вагони; дали су нам половину вагона са 24 мјеста за 18 људи. Распоредили смо „мале“ на полице, неке на корпе између клупа, и без губљења времена, брзо смо заспали.

13. јул

Пробудили смо се већ у планинама, на станици код Чачка. Небо је облачно и пријети киша; пут је био прохладан. Ујутро смо завршили са котлетима и пилетином које смо добили за пут, а у Вишеграду смо јели слабашну супу наручену телеграфом. Уживали смо у призорима планина и кањона, дивили се чудима тунела, петљи и тераса на „Мокрој гори“ и, након тога, ушли у сунцем обасјану и плавим небом милу Босну.

Путујемо већ познатим мјестима: кањоном Дрине, кањоном Праче, зеленим простором код италијанске пилане, станицом Сјетлина, „излазним“ мостом гдје смо се фотографисали након матуре IV-IX генерације, брдо „Ајснера“, Стамбулчић са добровољцем Кретом иза шанка, „вила Малиновског“, шуме са јагодама, брдо Хоџа, повишено кадетима за метар, камењем на самом врху, тунел дуг минут и по, замишљена Романија са Новаковом пећином и шумом гдје смо некад ноћили, и на крају поглед на Требевић и висораван Коран и Пале.

Воз јури, силази са планина пуном брзином и нагло стаје на познатој станици. На платформи су бијеле кошуље: Тоља Пољаков и Габунија, а иза њих потпуковник Прибиловић и поручник Коља Азарјев.

Са брда нашег пртљага и ствари крећемо на пут. Забринуто питање – гдје се тачно налази наша викендица и каква је – рјешава се сјајно: наша викендица је одмах иза гребена најбољег брда у Палама, на коме су „Дјечије опоравилиште“, „Жандармеријска касарна“, манастир католичких сестара милосрђа, школа и вила одмах крај руба дивне јелине шуме Војислава Бесаровића. Случајно на путу срећемо и самог Бесаровића који нас позива да слободно користимо његову шуму за одмор и шетње.

Наша викендица је чиста кућица са четири собе и верандом, са мансардом (поткровље) у којој живи локални жандарм, са одвојеном кухињом и погледом на Романију, Хоџу и „врело“ Миљацке. Љепота планина, обронака покривених шумама и висоравни са црквом и насељем, чистота и арома планинског ваздуха, натопљеног мирисом борове шуме и покошених трава – неописиви су. По љепоти, величини, ширини, миру и тишини – Пале и мјесто наше викендице – један је од најбољих кутака земље. У нашој кући све неопходно је већ спремно: кревети су постављени, сто на веранди, у шупи је слама за душеке, и након пола сата већ смо пили чај, очарани својим склоништем, а за вечеру са чудесним планинским млијеком, свјеже постеље су већ биле спремне.

Ту су одмах осјетили и прве додире некадашњег сарајевског живота: посјетили су нас драги Милошевић и Олег Шимански. Коља Азарјев је предложио да организује „радио“. „Префект“ опоравилишта Коваленко послао је огромну канту одличног меда, Бесаровић је позвао директора да посјећује његову кућу, сусрели смо се са Видовићима, умјетником Швракићем који такође овдје борави, и на сваком кораку сусрет са познатим незнанцима који су нас срдачно поздрављали, као своје старе „Сарајлије“.

Прије вечере гости су отишли, у 9 сати смо направили провјеру са сигналима и молитвама, а у 10 већ смо спавали уз тутњаву надолазеће олује.

14. јул.

Устали смо у 7 сати. До подне сређујемо простор: вјешамо иконе и портрете Цара и Краља, њихових насљедника, главнокомандујућих и Шефа, планове и карте и фотографије донијете из Сарајева из претходних екскурзија. До подне је кућа већ уређена, а неки су већ успјели да прошетају шумом и наберу јагоде.

За вечеру је започело такмичење у именовању наше виле. Најпогоднијим именом, по општем договору, изабране су биљешке са приједлозима имена: „Русина“, „Кадет“, „Константин“ и „Отаџбина“, било је и мање успјешних приједлога („Москва“, „Руски Витез“, „Руски Орлови“, „Кијев“, „Кадетско гнијездо“), а било је и оних које су насмијале жири, као што су „Одеса“, „Хоџа“, „Бела Црква“.

На крају, опште мишљење се сложило око назива „Вила Кнез Константин“, који одговара осјећању корпуса и руског достојанства, познатој скромности и разумљивости за локалне становнике, који добро памте да је Сестра Краља била удата за Сина нашег Великог Кнеза Константина.

29. јул.

Данас су изнад наше виле подигнуте националне заставе – руска и југословенска.

(Завршен одјељак дневника о љетовању у Босни)

Војислав Бесаровић: Великан у служби народа и културе

Док су руски кадети стизали на љетовање 1930. године, у своју шуму и пријатељски амбијент дочекао их је Војислав Бесаровић (Сарајево, 14. април 1883 – логор Јадовно јул 1941), истакнути српски јавни радник и доктор права. Бесаровић је био неуморни поборник културног и привредног развоја, а кроз свој рад у СКПД „Просвјета“ и Соколском покрету, дао је значајан допринос јединству српског народа у Босни и Херцеговини. Као посланик у Босанско-херцеговачком сабору и учесник мировне конференције у Сен Жермену, активно је заступао интересе свог народа, поставши симбол просвјетитељског духа и сарадње.

Његова посвећеност Соколском покрету, који је промовисао физичку културу и јединство, била је кључна у јачању заједнице у Босни и Херцеговини. Овај покрет, чији је био један од главних организатора у региону, служио је као мост између различитих дијелова српског народа, али и као израз отпора окупаторским властима током Првог свјетског рата. Управо због своје активности и утицаја, Бесаровић је осуђен на затворску казну од 18 година за велеиздају, али је након слома Аустроугарске 1918. године ослобођен и наставио свој рад с још већим жаром.

Иако је руским кадетима тада пружио мирно уточиште у својој шуми и позвао их у свој дом, његов живот обиљежен је борбом за слободу и правду. Током Другог свјетског рата, његова храброст и истрајност наишли су на бруталан одговор усташких власти, које су га ухапсиле и одвеле у логор Јадовно, гдје је трагично завршио 1941. године. Војислав Бесаровић остаје упамћен као човјек који је живот посветио борби за културу, слободу и јединство, остављајући неизбрисив траг како у историји српског народа, тако и у љетним сјећањима руских кадета на Палама, који су у његовој шуми нашли пријатељску руку и топлину.

Крај пута

Други свјетски рат донио је страхоте и неизвјесност које су дубоко потресле многе заједнице, а међу њима и руски кадетски корпус „Велики војвода Константин Константинович“. Ова институција, која је од 1929. године пронашла свој дом у Белој Цркви, постала је симбол очувања руске традиције и вриједности у егзилу. Међутим, у ратном вихору, корпус је био приморан да напусти свој дугогодишњи дом, остављајући иза себе трагично поглавље своје историје.

Када су 1941. године њемачке окупационе снаге заузеле Југославију, живот у Белој Цркви, као и широм земље, био је радикално промијењен. Руски кадети су се нашли у деликатној позицији. Као представници избјегличке заједнице, били су изложени посебним притисцима. Корпус је наставио са својим активностима упркос новонасталој ситуацији, али окупационе власти су све више ограничавале његов рад.

Септембра 1944. године корпус је био принуђен да се евакуише у Њемачку због приближавања совјетских трупа југословенској граници.

Евакуација из града Бела Црква извршена је 10. септембра 1944. године. Корпус је евакуисан у град Егер (данас Чеб, Чешка), гдје су кадети били смјештени у логору на територији бившег аеродрома Луфтвафеа. У јануару 1945. године, група старијих кадета отпутовала је у Берлин и прикључила се Руској ослободилачкој армији генерала А. А. Власова. У исто вријеме, корпус је напустио његов посљедњи директор (1936–1944), генерал-мајор А. Г. Попов, који је још у октобру 1944. године формално престао да сноси одговорност за судбину корпуса.

Средином фебруара 1945. године, остаци корпуса (106 кадета и неколико васпитача) пребачени су у аустријски град Гмјунд, гдје им је додијељена двоспратна зграда локалне гимназије. Настава у корпусу је обновљена и настављена до средине априла 1945. године.

Историја корпуса се завршава у априлу 1945. године, када су остаци групе стигли у Салцбург, ослобођен од стране америчких снага. До тада је корпус изгубио већину свог јединства, а многи кадети су се расули широм свијета. Неки су наставили да се боре за опстанак у новим домовинама, док су други постали дио руских емигрантских заједница у Европи, Америци и Аустралији.

Током цијелог периода постојања, од 1920. године, корпус је извео 24 генерације, а 966 кадета је стекло свједочанства која су им омогућила да наставе школовање на високошколским установама или војним академијама, чиме је већина њих искористила прилику.

Данас се у граду Бела Црква и даље налазе обје зграде у којима је функционисао Први руски кадетски корпус. Троспратна зграда, у којој је корпус радио од 1929. до 1942. године, налази се на периферији града, припада Министарству одбране Србије и тренутно је празна, иако је у релативно добром стању. У мају 2014. године, први пут након дужег периода, у овој згради је одржана кадетска церемонија – освештање и предаја заставе Полоцког кадетског корпуса делегацији бјелоруских кадета, коју су уручили кадети посљедње генерације Првог руског корпуса.

(www.palelive.com)