Симбол града: Дом жртава као свједочанство времена

Одмах по завршетку Првог свјетског рата, на Палама је формиран Одбор који је, у сарадњи са свештеником Симом Беговићем и мјештанима, започео племениту мисију прикупљања костију невино страдалих Срба у јулу 1914. године. Посмртни остаци мученика пренесени су у заједничку гробницу поред храма Успења Пресвете Богородице. Тај гроб постао је симбол страдања, али и народног поноса.

10. октобра 1926. године, свечано је освештан споменик подигнут над том гробницом. У присуству великог броја званица и народа, одата је почаст за 72 жртве, чије је страдање постало утемељење слободе. Том приликом, секретар Одбора за подизање споменика, Милош Спахић, јавно је поручио:

„Па ипак, овим није завршено дјело које је себи ставио у задатак овај одбор. Они непрестано раде и на прољеће се надају да отпочну зидање народног дома на Палама. А тај дом ће бити луча за просвјетни и културни развој народа овог краја, и служиће се не само као знак поштовања великих невиних жртава, већ и као успомена и обиљежје оне тачке до које је српска војска допрла 1914. године.“ Ова изјава открива да је Одбор, већ у вријеме освештања споменика, увелико радио на прикупљању средстава и планирању изградње Дома жртава.

Апелима објављиваним у листовима широм Краљевине, Одбор је позивао на прикупљање новчаних и материјалних прилога. У градњи Дома учествовали су сви: од сељака и радника, до ђака и дјеце. Црквени одбор се званично прихватио обавезе да подигне Дом жртава, што је прерасло у масовни народни подухват.

Тако се сачувала и позивница од 17. децембра 1927. године, упућена у част рођендана Њ. В. краља Александра, на свечану забаву коју приређује Државно дјечје опоравилиште у Палама. У њој се јасно истиче:

„Чист приход намијењен је за градњу Дома жртава за ослобођење, који се подиже у Палама. Улазница је добровољни прилог, а приступ имају само позвани. Почетак у 8 часова навече“.

Дом је завршен и свечано отворен 14. октобра 1928. године. Сјећање на отварање Дома је сачувао Соколски гласник из 15. новембра 1928. године. Текст преносимо у цјелости:

О освећењу Дома жртава, палих у години 1914. на Палама.

Дана 14. октобра о. г, у недјељу, дан након прославе пробоја Солунског фронта, прослављена је и у малом селу Пала код Сарајева једна значајна свечаност, која се красно уврстала у низ прослава десетогодишњице нашег уједињења и ослобођења — свечаност освећења и отварања Дома Жртава, палих у години 1914.

Пале су мало, али врло романтично мјесто на источној страни Сарајева, на прузи која спаја Сарајево са Вишеградом и Ужицом. На подножју планине Требевића и изданака горостасне и величанствене горе Романије, по којој су хајдуковали Старина Новак, Дели Радивоје и Дијете Грујица, са пропланцима обраслим богатом црногорицом шумом и пространом равницом кроз коју тече у свом горњем току ријека Миљацка, Пале су одавно врло посјећено и радо гледано излетничко мјесто за све Сарајлије, које воле природу и уживају у љепоти планинске романтике.

Али, за вријеме великога и страшнога рата, мало мјесто Пале страдало је као мало које наше мјесто у источним крајевима Босне. Како је оно у непосредној близини Сарајева и његових многобројних војничких утврђења, како је оно насељено искључиво српско-православним становништвом, то се у оно бјесно и ванзаконско доба свака и најмања сумња у исправност и лојалност овога планинскога свијета кажњавала страшним казнама стријељања и вјешања.

Сем тога, у ово мало мјесто сручио се сав бјес разузданих германско-мађарских чета, које су у првом свом одушевљењу јуриле на источну границу и крвожедно се скупљале на обали валовите Дрине. На том свом походу ријетко су кога штедјеле. Али, сузбијене и делимично разбијене од храбрих бранилаца угрожене слободе, све су се побијеђене и поразом деморалисане чете још горе светиле јадном и невином народу при своме узмицању.

Њих је храбра српска и црногорска војска, одбивши их од својих огњишта, гонила све до овог малог мјеста, управо до подждрела топова на сарајевским утврђењима, и ту се зауставила. Дуго времена командовао је у овом мјесту са својим јунацима познати јунак црногорски, покојни сердар и генерал Јанко Вукотић.

Ето, ти историјски догађаји, који су се одигравали године 1914. и 1915. у овом романтичном мјесту, оставили су страшних трагова на становништву његовом. Ови горштаци, стављени ван закона и препуштени бјесу распојасане и деморалисане војничке руље, падали су као снопље по пропланцима овога лијепога планинскога краја, без бола, без јаука, свјесни своје велике жртве за велико дјело.

Гробови су се низали један поред другога, и у њима су почивали страшном смрћу уморени не само средњевјечни људи и старци, него и невина чобанчад, па најзад и двије жене: једна старица и једна дјевојка, које су чувале свој образ и своје поштење од ових звјерова у људском облику.

Кад је синуло свјетло ослобођења, преостали мјештани, на челу са својим вриједним свештеником Симом Беговићем, ријешили су да из гробова, разасутих по цијелом пространству овога малога села, сакупе кости ових невиних страдалника и мученика и да их сахране у заједничку гробницу. То су и учинили, и код живописне цркве паљанске налази се данас и заједничка њихова гробница, у којој почивају 72 невине жртве.

Страшан број, који се увећава још и тиме што су неки имућнији домаћини своје мртве још раније пронашли и ексхумирали, те их сахранили у породичне гробнице у свом сеоском гробљу. И тако, ово мало босанско село дало је у данима страшног умирања преко 100 невиних жртава, положених на олтар заједничке слободе.

У спомен на ове дивне страдалнике, сачувало је ово мало село красно изграђеном гробницом са мраморним спомеником и, најзад, врло лијепим и пространим Домом, у који ће, на вјечно спомињање овим свјетлим жртвама, бити смјештена сва културно-просвјетна друштва овога малог села, којима је свима на челу Соколско друштво.

Отварање и освећење овога Дома извршено је на врло свечан начин. Свечаности је присуствовао митрополит Петар Зимонић, изасланик Њ. В. Краља, дивизијски генерал Јован Јовановић, велики жупан Милан Николић са великим бројем грађана из Сарајева и сеоског свијета из сусједних села.

Технички Одбор Соколске жупе био је за тај дан заказао лакоатлетску утакмицу својих друштава, али се она није могла одржати ради неповољног времена, јер је тога дана у овом горском крају падао снијег. На свечаности били су присутни соколи из Сарајева, Новог Сарајева, Какња, Фоче и Вишеграда, а посјетио ју је такође и начелник Златиборске жупе из Ужица, г. Јехличка.

Послије помена на гробу палих жртава и послије обреда освећења Дома, тајник Соколског друштва у Палама и секретар одбора за подизање Дома, г. Милош Спахић, одржао је исцрпан говор о томе како је ово мјесто упјело сву своју снагу да подигне овај Дом, чији се трошкови приближују износу од пола милиона динара, да би сачувало свијетлу успомену на жртве које су понос његов.

Бираним ријечима величао је успомену на страдања ових невиних жртава и секретар обласног одбора Народне одбране у Сарајеву, свештеник Милан Божић. Испред Соколске жупе „Гаврила Принципа” одржао је тајник жупе г. Стеван Жакула говор у коме је рекао ово:

„Допустите и мени, браћо и сестре, да се испред нашег Соколства искрено и од срца зарадујем овој данашњој великој свечаности. Соколство наше, као витешка и патриотска установа, диви се у пуној мјери овом малом мјесту, које је у недавној прошлости показало толико мужевности и толико јунаштва, да се оно само од себе уврстало у низ малих мјеста наших, која су се у овом великом свјетском рвању покрила славом и постала нацијом великa.

У непосредној близини главног концентрационог логора аустроугарских трупа, на капији фортификацијама начичканог Сарајева, оно је било одмах прво на удару у душманском бјесу, и оно га је и искусило у пуној и страшној мјери. Разасуто по овим благим горским пристранцима и по овој пространој равници, оно је било гађено грубом војничком цокулом, али је пркосно држало своју усправљену главу; оно је било угњетавано и мучено, али није „ни писнуло нити зубима шкргнуло”. Поднијело је у тешке дане сва свирепа мучења како доликује јуначком гнијезду, и оно је ради тога дивљења достојно.

И кад га гледам својим духовним очима, ја видим у њему, као у мраморној плочи златом исписаној, три славе његове, на којима му може да завиди и много које наше веће мјесто.

Прва слава му је она дивотна, али и страшна гробница, у којој почивају жртве, које је душманин нештедимице косио, да би искалио свој бјес над српским народом. Она му је сјајан доказ мушкости и жеље за слободом, које нема без крвавих и скупих жртава.

Друга му је слава, што се оно у ратној историји нашој забележило као најзападнија тачка докле је српски војник, побиједивши надмоћнију силу, гонио душманина и појио свога задиханог коња на изворима хладне Миљацке, овдје, пред ждрелима топова са блиских утврђења сарајевских. То му је најљепша свједоџба да је потпуно заслужио да га обасја сунце Слободе.

Трећа му је слава, што се оно, десетковано и косом смрти нештедно кошено, мушки, јуначки и брзо подигло на ноге иза страшног покоља. Опет се бијеле по горским пристранцима његове лијепе и честите куће, опет у пуној мјери куља живот по равници његовој, и, што је најдичније, оно не заборавља прошлост своју и не смиче с ума бригу за будућност своју. Окупља се, прикупља снагу и подиже овај Дом, споменик крвавој прошлости, свјетионик свјетлој будућности.

У њему ће се сваки његов члан и посјетилац напајати причешћем из два путира: из путира славне и јуначке прошлости, која крепи срце љепотом жртве и неустрашивости, и из путира будућности, која спрема нове генерације на нове жртве и нова надања. То му је значајан белег виталности његове.

Те три славе овог малог мјеста вриједне су да се помену у овом свечаном моменту. Оне су тако видне и уочљиве, да је тешко не поменути их; оне су толико лијепе и пуне значења, да би гријех био не дивити им се. Зато се Соколство наше диви чуварима дивних тековина овог малог мјеста, зато и одаје своје поштовање свима трудбеницима који су, чувајући успомену на прошлост, сазидали овај Дом, расадник свега што је лијепо, честито и племенито, а намијењено љепшој будућности.

А гдје се год ради о честитости и племенитости, ту ће се окупљати и Соколство наше, и зато ми соколи сматрамо овај Дом Жртава и својим Соколским домом.

Слава свјетлим жртвама тешке прошлости и хвала стараоцима за свјетлију и јуначку будућност!”

Иза тога су се редале тачке свечане академије: пјевање „Падајте, браћо!” од друштва „Слоге” из Сарајева, пригодне декламације, којима се величају жртве и соколско вјежбање чланица сарајевског и чланова вишеградског соколског друштва.

Послије подне је била народна забава, у којој је нарочито видног учешћа узео сеоски свијет у својој живописној народној ношњи. Пространа дворана, која ће уједно бити и Соколана, оживјела је живахним животом, а наша је жеља да таквом остане и да се у њој соколски живот никад не угаси.

Соко

Натписи златним словима

Изградња Дома започета је на прољеће 1927. године, као што је и најављено на дан освештања споменика 1926. године. Само годину и по касније, 14. октобра 1928. године, Дом је свечано отворен. Премда не постоје сачувани писани трагови о томе ко је био главни извођач радова, према контексту тог времена, претпоставља се да је Дом, као и храм Успења Пресвете Богородице, зидала грађевинска фирма Милоша Миладиновића.

У својој почетној фази, Дом је био у власништву Српске православне цркве. Убрзо након изградње, зграда је предата Општини Пале и Соколском друштву на управљање. Управо у том периоду долази до промјене у називу — Дом жртава све чешће се назива Соколски дом, што је пракса која се задржала и касније.

У овом дому било је смјештено општинско руководство. За потребе Општине коришћене су двије до три просторије на првом спрату, а функцију предсједника општине обављао је Милош Спахић, трговац родом из Рудог. Као некадашњи секретар Одбора за изградњу, Спахић је био један од најзаслужнијих за реализацију овог историјског пројекта.

Фасада Дома носила је снажну симболику. Изнад улаза био је уклесан лик сокола — симбол Соколског друштва — и испод њега, ћириличним златним словима, натпис: „Дом жртава за ослобођење 1914–1918“. Са стране натписа, у фасаду су били уклесани и стихови златним словима:

„Благо гробу и у тами што се сјаји,
Ком кандила припаљују нараштаји.“

При уласку у главну салу, са лијеве стране, налазила се уграђена мермерна спомен-плоча боје кафе, величине око једног квадратног метра. На њој су, у два реда, били урезани ћириличним златотиском имена 72 паљанске жртве из јула 1914. године. Нека од тих имена су: Перо Каравдија, Милка Каравдија, Мара Симатовић, Стјепан Симић… Копија ове плоче постојала је и у цркви.

Поред ње, у холу Дома налазила се и друга плоча, са именима солунских бораца и других жртава Првог свјетског рата. Иако су обје плоче преживјеле Други свјетски рат, нестале су 1947. године. Усташе су једну од њих извадиле из зида током окупације, али је нису уништиле. Ипак, касније, под неразјашњеним околностима, плоче су нестале, највјероватније уклоњене од стране тадашњих власти.

Према појединим свједочењима, у улазном холу постојала је и плоча од црвене чохе, на којој су била исписана имена донатора — оних чији је труд, новац и пожртвовање омогућио настанак овог светилишта културе и сјећања.

Срце културног и спортског живота Пала

Након што је свечано отворен, Дом жртава на Палама брзо је прерастао у централно мјесто културног и спортског живота. Пространа велика сала, опремљена гимнастичким справама — карикама, разбојем, вратилом, козлићима, струњачама и одскочним даскама — била је дом паљанском Соколском друштву. У оквиру друштва нарочита пажња посвећивана је ритмичким и слетским вјежбама.

Чланови паљанског Соколског друштва учествовали су на великим слетовима у Загребу и Београду, као и на нивоу Бановине у Сарајеву, Високом и Зеници. Вјежбали су у великој сали, али и на отвореном — на ограђеном фудбалском терену у непосредној близини Дома, који је припадао фудбалском клубу „Вихор“.

Осим спортских активности, Дом је био стециште и богатог културног живота. У њему су се одржавале светосавске свечаности, приредбе, позоришне представе, састанци странака и друга јавна окупљања. Посебно су се истицале драмска и фолклорна секција, које су имале запажене наступе не само у Палама, већ и у Високом, Сокоцу, на Илиџи и другим мјестима. На Пале су долазиле и аматерске дружине из Сарајева, Горажда и других градова, што је додатно обогаћивало културну понуду.

Када би дошло путујуће кино, сала се претварала у биоскопску дворану: клупе и столице доносиле су се из оставе, распоређивале у редове, и представа је могла да почне. Та иста сала коришћена је и за јавне говоре, предизборне скупове и разна друштвена окупљања.

Дом је при улазу имао предсобље, из којег се улазило десно – у читаоницу или библиотеку. У овој скромној, али значајној просторији налазила се стаклена витрина са око стотињак књига, углавном садржаја по општем укусу народних маса. Велики сто, прекривен зеленом чохом, био је централни дио просторије, на којем су се налазиле дневне новине, уредно постављене на дрвеним држачима. Испод прозора стајао је радио-апарат на батерије – јер Дом у то вријеме није имао електричну енергију. Тучана округла пећ на угаљ и дрва гријала је просторију током хладних дана, стварајући амбијент у којем се читање и дружење одвијало у пријатној тишини.

У поткровљу Дома било је неколико просторија. У једној од њих налазила се амбуланта, у којој је здравствене послове обављао први и веома омиљени љекар у Палама, др Исак Самоковлија. Долазио је два пута седмично из Сарајева, пружајући медицинску његу мјештанима. У истој соби смјењивао се и зубар, такође путујући, из Сарајева. Неколико догађаја из ове амбуланте касније ће послужити Самоковлији као надахнуће за његово књижевно стваралаштво.

Преко пута читаонице налазила се кафана са неколико столова, у којој су се углавном служили кафа и чај. До ње је живио Мића Вуковић са супругом „Србијанком“ и унуком. Ова породица била је стуб функционисања Дома: одржавали су ред и чистоћу, водили кафану, издавали књиге, обављали портирске дужности и вршили ситне оправке — као истински домаћини који су Дом сматрали својим другим домом.

Од слободе до мучилишта, од школе до симбола културе

Када је отпочео Други свјетски рат, први потез усташких власти на Палама, по налогу таборника Бошка Цвенчека, био је бруталан и симболички значајан – уништење споменика и симбола слободе. Споменик жртвама Првог свјетског рата, који је представљао светао израз патње и отпора, био је изваљен и потпуно уништен, а православна црква скрнављена и претворена у магацин. Натпис на Дому жртава за ослобођење, исписан позлаћеним ћириличним словима, обијен је чекићима, али је и након оштећења остајао видљив све до рушења тог дијела зграде током адаптација 1974. године.

Дом жртава, који је подигнут као знак захвалности и поштовања према 72 жртве палe у јулу 1914. године, претворен је у „усташку постају“. У њему је било сједиште таборника, а подрумске просторије постале су затвор и мучилиште. Кроз те просторије прошле су десетине родољуба, мјештана и заробљених бораца, а зграда је повремено служила као војна база домобранских, усташких и њемачких снага.

Након завршетка рата, живот се полако враћао у разорено мјесто, а зграда бившег Дома жртава добија нову функцију – постаје један од три објекта у којима је смјештена Основна школа. Настава се одвијала у некадашњем Дому жртава (тада званично Соколском дому, данашњем Дому културе), у згради бившег приватног хотела код жељезничке станице (познатом као хотел „Лучић“) и у радничким баракама у близини фабрике „Фамос“ на Корану.

Пресељењем школе у Соколски дом, ова зграда добија нову улогу. Захваљујући адаптацијама и измјештању учитељских станова, школа добија четири нове учионице и велику фискултурну салу, а касније и додатне просторије за библиотеку, зборницу и канцеларију управитеља. Дом је постао главна школска зграда све до 1962. године, када је у Палама изграђена нова школа – Основна школа „Дан младости“.

Иако је зграда некада била у власништву Српске православне цркве, школа је за њено коришћење плаћала годишњу кирију од 100.000 динара. Убрзо потом, зграда и околно црквено земљиште били су национализовани – што је био дио ширих процеса одузимања црквене имовине у послијератној Југославији.

Остаје као чињеница да је Дом жртава, подигнут из патње и захвалности, претрпио историјске турбуленције – био је дом спорта, књиге и културе, амбуланта, мучилиште и школа.

За три године, 2028, навршава се сто година од свечаног отварања овог значајног објекта. Та годишњица биће прилика да се не само прослави, већ и обнови сјећање на симболички и историјски значај Дома жртава у Палама.

(www.palelive.com / Пише Станишић Владимир / Извори: Соколски гласник, Воја Милутиновић, Мојсије Ђерковић. Фото: КЦ Пале, Студио Васић, Википедија)