Огласи
Након завршетка Првог свјетског рата и успостављања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, цијела територија суочила се са потребом обнављања не само уништене инфраструктуре већ и колективног духа народа. Почела је обнова вјерских објеката, потрага за тијелима страдалих која су остала широм Босне, Србије, Солунског фронта, Италије, као и у логорима Добоја и Арада. Подизање споменика жртвама било је један од најважнијих корака у очувању сјећања на те трагичне дане.
На Пале, опустошене и десетковане ратом, долази парох Симо Беговић, човјек који је и сам прошао кроз искушења рата. Оптужен за велеиздају и осуђен на смрт у Бањалучком процесу, био је један од симбола отпора и пожртвованости. Његово присуство на Палама означило је почетак обнављања не само цркве, која је током рата била оскрнављена и опљачкана, већ и друштвене свијести у овом крају.
Са народом је започео тежак и емотиван посао откопавања и преноса костију жртава аустроугарског терора. Прикупљене су кости седамдесет двије жртве, сахрањене у заједничку гробницу у порти цркве, а изнад је постављен скроман дрвени крст. Пуних седам година било је потребно Одбору за подизање споменика да сакупи довољно средстава за изградњу трајног обиљежја. Упркос неразумијевању власти и ограниченим средствима, захваљујући упорности свештеника Беговића, који је са народом лично отишао у Сарајево да затражи финансијску помоћ од надлежних власти, успјели су покренути акцију сакупљања прилога широм Краљевине. Апели објављивани у новинама и несебични доприноси грађана омогућили су да мали, али поносни народ Пала изгради споменик у част својих жртава.
Апели за изградњу споменика
Суoчени са недостатком средстава и неразумијевањем власти, Одбор за подизање споменика покренуо је иницијативу обраћања широј јавности. Кроз објаве у различитим новинама широм Краљевине, упућени су позиви саосјећајним грађанима, организацијама и институцијама да подрже изградњу достојанственог обиљежја за жртве из 1914. године. Оригинални текст је сачуван у новинама Српско Косово из 1. јуна 1925. године и преносимо га у цјелости:
Споменик на Палима
Наш апел
На покољењу нашем, које живи иза једног страдања какво се мало памти у историји, почива часна и тешка дужност. Када се проосети сва судбоносност времена које је минуло, сва замашност догађаја који су прохујали, и сва величина онога до чега се мучним напорима дошло, онда се види с колико се херојства живело у оним судбоносним данима, с колико су се хладнокрвности полагали животи да би се откупила Слобода. И она је испливала тек из реке проливене крви, она се појавила тек изнад хумака поломљених костију. Одати макар један део истинског признања тим безбројним жртвама великог разрачунавања мучан је и частан задатак покољења које је преостало.
Један акт признања према величини жртве и пијетета према лепоти страдања вољно је да искаже и мало сеоце повише Сарајева — Пале. У њему, онако маленом и незнатном, налази се један светао гроб, који није ништа друго него један од многобројних хумака преко којих је газила Слобода и у којем су сакупљене кости оних који су, у време великог страдања, давали своје животе без јаука, нечујно и свесно. У њему нема људи од гласа и звучнога имена, у њему је само наш мали човек, наш честити сељак. Али је зато број велики. Са разних места и стратишта на Палима сакупљене су у овом гробу 72 сељачке жртве, од девојке која је волела дати живот него образ до старца који је и онако кроз цео свој живот гледао смрти у очи.
Кад је косила коса смрти, они су невини падали да угасе бес насилника. Када је Слобода почела свој незауставни ход, они су, незнатни а светли, обележавали прве степенице преко којих се стиже до сунчане висине.
Тај гроб, превелик и за велику варош, стоји крај наше живописне цркве, обележен само дрвеним крстом.
Село, које је у својој сиротињи дало смрти тако богату жетву, није у стању да само, без помоћи увиђавних, обележи виднијим којим знаком то обиље своје жртве. Пред множином излетника који га често походе, оно се облева руменилом стида што то није до сада могло да учини. И ради тога је изабрало Одбор, који ће се за то побринути и који се овим апелом обраћа на све корпорације и саосећајне личности наше да га у овом патриотском раду помогну што обилнијим прилогом. Светло знамење на овом гробу неће бити само знамење Слободи, него и знамење свести нашој како ту Слободу знадемо ценити и уважавати.
Пале, сагорено и десетковано село наше, остаће сваком приложнику дубоко и топло благодарно.
Имена свих приложника штампаће се кроз „Српско Косово“.
Одбијеница и упорност Сима Беговића
Подизање достојног споменика жртвама Првог свјетског рата на Палама суочило се са бројним изазовима. Организациони одбор добио је одбијеницу од Средишње управе у Сарајеву, уз образложење да финансирање изградње споменика „не спада у њихов друштвени дјелокруг“. Ово обесхрабрење није поколебало одлучност народа и свештеника Сима Беговића, који је био покретач ове борбе.
Свештеник Беговић, са групом сељака, лично је отишао у Сарајево како би затражио финансијску помоћ.
По анекдоти која је остала упамћена, уласком у Средишњу управу, Беговић је затражио 4000 динара. Када га је запослени упитао због чега тражи баш тај износ, одговорио је духовито, али са јасном поруком: „Хтио бих купити карту за Беч, да одем на гроб Фрање Јосифа и кажем му: Е, мој Франц, да сам само знао у каквој ће се каци наћи Босна након твоје смрти, не бих ни прстом мрднуо да те свргнемо„
Иако није добио очекивану помоћ, упорност народа није јењавала. Уз велики труд, добровољни рад и сакупљене прилоге, започела је изградња гробнице и споменика.
Споменик је изграђен од мермера и састоји се од неколико дијелова. Подножје чине три степеника квадратне основе, који се постепено сужавају према врху. Изнад степенастог постоља уздиже се мраморни стуб у облику стеле. Стела је подијељена на три сегмента: постоље, правоугаони средишњи дио и трапезасти врх који се сужава, додајући споменику елеганцију и визуелну стабилност.
Стуб је израђен од мермера довезеног из Јабланице. На њему су уклесани натписи који позивају пролазнике да се поклоне жртвама и сјећају њиховог херојства. Главни текст гласи:
„Путниче, стани и поклони се праху оних који без јаука жртвоваше своје животе великој мисли ослобођења и уједињења; очеличи се овим светлим примером и учи децу своју како несебично треба волети отаџбину и народ свој. Пале 10.Х.1926. Одбор“
Са западне стране споменика, испод уклесаног крста, налази се натпис посвећен сенама жртава: „Светлим сенама седамдесет и двеју жртава палих за слободо отаџбине. Српски народ.“
На постаменту је уграђен и камен са гроба краља Петра I Ослободиоца, што симболично повезује жртве са идејом ослобођења и уједињења: „На гроб жртава са гроба Великог oслободиоца Петра I„.
Са унутрашње стране споменика испод уклесаног крста написано је: „На Палама и по околици пале су од аустроугарскога беса и насиља у 1914. год. 72 жртве српског народа и сахрањене у овај заједнички гроб.“
Испод споменика налази се заједничка гробница у коју су положене кости 72 жртве. Њихови остаци су сакупљени са различитих стратишта и положени у двориште цркве Успења Пресвете Богородице.
Програм освештања споменика 1926. године
5.10.1926. године у новинама Време је објављен програм свечаности на Палама.
Освештење споменика погинулим 1914. године на Палама извршиће се 10. октобра овим редом:
1.) У 9 и по часова литургија и парастос у цркви, уз чинодејсвовање архиепископа и митрополита г. Петра и пратњу хора српског певачког друштва Слога из Сарајева.
2.) У 11 часова освећење споменика.
3.) О значају помена жртвама говоре: Митрополит г. Петар, г Симо Беговић свештеник, г Милош Спахић секретар одбора за подизање споменика, пуковник г. Панта Радосављевић из Београда, учесник и командант српских трупа у борбама код Пала 1914. године, г. Милан Божић секретар обласног одбора Народне одбране, г. Стеван Жакула начелник сарајевске Соколске Жупе.
4.) Полагање венаца.
Учесници на овој прослави имају 50 од сто попуст на свим пругама сарајевске железничке дирекције.
Освећење споменика на Палама – Политика 11.10.1926. године
Свечан помен Србима из Пала који примером показаше „како несебично треба волети Отаџбину и народ свој“
Сарајево 10. октобра
Година 1914. једна је од ретких и страшних година наше нове историје. Она је светла, јер је година почетка нашега обрачунавања са столетним непријатељем нашега народа. Она је страшна ради освете којом је непријатељ хтео да казни и саму помисао на слободу. Дођите у наше мало село да одамо пошту нашим жртвама и да се подсетимо те светле и страшне године.
Тако је гласио позив којим нас је одбор за подизање споменика изгинулим на Палама позвао да присуствујемо овим свечаностима. Са неколико скромних речи тај нам је позив изнео пред очи читав један период надања и страдања нашег народа.
И ми смо се одазвали томе скромном позиву. Окупили смо се пред црквом на Палама. Пред нама се надивала као горостас планина Романија која се у наше душе урезала још од онда кад смо као деца читали песме о Старини Новаку, а у лево и испред ње леже положаји до којих је године 1914. допро војвода Јанко Вукотић са својим јуначким Црногорцима и пуковник Панта Радосављевић са својим батаљоном граничара и четника. Осаманаест дана су наше трупе остале ту крај Пала, па су се најзад 5 октобра морале повући.
Трагедија Срба Паљана.
“Аустријанци су лакше могли схватити долазак руских козака под Беч него долазак српске војске под Сарајево, а Пале су пред самим Сарајевом. То изненађење о ком никад нису ни сневали озлоједило је и иначе страшног непријатеља тиранина”.
Тако је у свом дивном говору изложио мотив аустријских зверстава старешина соколске жупе г. Стево Жакула.
Непријатељ је то своје озлојеђење искалио на један грозан и свиреп начин. Он је после повлачења наше војске обесио 66 људи и 6 жена из Пала. Није штедео ни децу, а ти Срби, стари и мали, људи и жене умирали су невини и без греха, умирали су свесно и мирно.
“Нама је у Источној Босни оставио свету традицију Светозар Тешевић кад је спао са вешала на која су га били већ подигли и која су под теретом његова тела попустила. Он је подигао руке у вис и узвикнуо: “Живио краљ Петар!” и поново сам себи намакао конопац на врат”.
Тако нам је поп Милан Божић у свом лепом говору у име Народне Одбране оцртао националну свест и моралну снагу оних, који су страдали за слободу.
Ову дивовску величину наших народних мученика нарочито је рељефно истакао у свом говору свештеник са Пала Симо Беговић председник одбора за споменик.
Импозантан, снажан човек, прави представник своје расе, он има да благодари једној трагичној околности што ни његове кости нису данас у костурници где су смештени ти повешани мученици. Окривљен у Бањалучкој Афери поп Симо је био осуђен на смрт а затим помилован, те му је смртна казна замењена доживотном робијом. Ослобођење га је затекло у затвору.
Поп Симо је у једном дирљивом говору описао трагедију својих земљака: Стјепко Симић обешен је што није хтео да викне “Живео цар Фрања”, већ је на сва наваљивања одговарао узвицима: “Живео Краљ Петар”. Роса Прачарева обешена је зато што није хтела да се пода непријатљеским прљавим прохтевима и кад су јој намакли замку на врат и покрили јој главу пешкиром она је упрла последњу снагу, бацила пешкир са главе и узвикнула: “Умирем за свој српски образ”. И умрла је.
Костурница и споменик.
Још пре три године црквена општина на Палама направила је заједничку костурницу код цркве и у њу пренела кости свих 72 мученика. Одмах је образован и одбор за споменик, коме је за председника изабран поп Симо Беговић, а секретар и душа одбора био је г. Милош Спахић трговац са Пала. Они су одмах прегли на рад и данас је њихов рад завршен успехом.
Изнад заједничке костурнице на постољу од белог мермера диже се пирамида од глатког црног гранита висока пет метара, са овим натписом:”Путниче, остани и поклони се праху оних који без јаука жртвоваше своје животе великој мисли ослобођења и уједињења: очеличи се овим светим примером и учи децу своју како несебично треба волети отаџбину и народ свој”.
Па ипак овим није завршено дело које је себи ставио у задатак овај одбор. У овом лепом говору објаснио нам је то секретар г. Милош Спахић. Они непрестано раде и на пролеће се надају да отпочну зидање народног дома на Палама. А тај дом ће бити луча за просветни и културни развој народа овог краја, и служиће се не само као знак поштовања великих невиних жртава, већ и као успомена и обиљежје оне тачке до које је српска војска допрла 1914, године.
Гости и венци.
На овој националној свечаности министра војске заступао је генерал г. Илија Петковић. Команданат армије генерал г. Крста Смиљанић и командант босанске дивизије генерал г. Јован Јовановић присуствовали су лично. Сем њих присуствовали су још делегати: Инвалидског Удружења из Београда, резервних официра из Сарајева, подпредсједница Кола Српских Сестара г-ђа. Вера Крсмановић, делегати београдског Кола Српских Сестара г-ђа. Пола Фотић и гђица. Милева Тодоровић. Био је заступљен и Женски Покрет. Присуствовао је и генерал г. Влада Павловић и пуковник г. Панта Радосављевић. Од представника цивилних власти били су присутни велики жупан г. Милан Николић, председник сарајевске општине г. Хаџиомеровић, државни подсекретар др. Влада Андрић и затим соколи, ђаци, срнаовци, војска са музиком, певачко друштво Слога и много грађана из Сарајева и околине.
Венце су положили: Министар војске, комадант II армије, велики жупан сарајевски, општина Сарајева, Коло Сестара из Београда, Гајрет, Задруга Српкиња, резервни официри из Сарајева, соколи, општина Тузла, Материнско Удружење, чехословачка колонија, град Скопље, црквена општина Сарајево, Српска Странка, црквена општина Пале, Одбор за споменик, Народна Одбрана, и родбина.
Помен
У 9 и по часова одржана је у цркви служба, а у 10 и по часова код костурнице помен жртвама. Чинодејствовао је митрополит Петар са пет свештеника. Складно је певао хор певачког друштва “Слоге”. За време помена грмели су пешачки плотуни, прангије и ватромет који је био припремио артиљериски пуковник г. Коста Николић. У моменту кад се над заједничком гробницом певало последње Вјечнаја Памијат, на гробницу се из ваздуха спустила велика, лепа, свилена тробојка која је била избачена из једне ракете.
По завршеном помену говорио је митрополит Петар, а после његовог патриотског говора ређали су се говорници.
Епилог
За време док су се ређали топли патриотски говори и док је око гробнице плакала нејач повешаних жртава, упозорили су ме да у гомили присутне публике има и оних на чијим душама леже ове жртве. Рекоше ми да је ту и неки бивши штрајфунски капетан. Сетио сам се тада недавног проласка кроз Требиње. Повели су ме кроз главну улицу и рекли су ми да се она зове Улица Мученика због тога што је у тој улици у почетку рата обешено 40 наших људи, а кад сам са својим пријатељима увече дошао у ресторан на вечеру, онда ми показаше на једног човека и рекоше “Ето тај је створио Улицу Мученика” бацио сам поглед на тога човека и запрепастио се кад сам на његовим грудима видео орден Св. Саве. Славећи трагедије из прошлости, ми скоро никада нисмо у стању да пред тим славама избегнемо и по једну трагедију садашњости, а све те трагедије садашњости имају свога заједничког извора у томе што се ми још не умемо да узвисимо до граница које стављају Отаџбину изнад свега и испред свега.
П. Лазаревић
Култна фотографија са освештања споменика
На фотографији с лијева на десно су Аћим Ђукић, тежак и борац Првог свјетског рата, касније посланик у Дринској бановини. Поред њега стоји Милош Спахић, који је у то вријеме био секретар одбора за изградњу споменика. Милош Спахић је био трговац родом из Рудог, и био је други предсједник општине Пале. Пуковник Пантелија Радосављевић који је након 12 година поново на Палама, како би присустовао освештању споменика. Свештеник Симо Беговић предсједник одбора, поред њега је Ристо Додер, члан одбора за изградњу споменика, оснивач и предсједник Соколског друштва Пале. Ту је и Душан Новаковић трговац, такођер члан одбора за изградњу споменика. До тренутка писања текста, нисмо успјели сазнати ко је човјек са одликовањима између Додера и Новаковића и ко су тежаци са десне стране.
Фотографија је настала у јутарњим часовима 10. октобра 1926. године.
(www.palelive.com / Пише Станишић Владимир. Извори: Време, Борба, Политика, протојереј ставрофор Момир Васиљевић, професор Борис Беговић, фото Студио Васић)
