Симо Беговић: Свештеник народа и чувар његове душе

Након одласка свештеника Ђорђа Грабежа у септембру 1917. године, на парохијско мјесто у Палама долази Милан Лалић. Током двије ратне године, 1917. и 1918, Лалић је предано обављао своју службу, све до завршетка Великог рата. Њега је 1918. године на тој дужности замијенио отац Симо Беговић, који је наставио традицију духовног и друштвеног ангажмана својих претходника.

Паљани су у историји били благословени паросима попут Грабежа и Лалића. Тако је било и доласком оца Сима Беговића. Парохија је добила духовника чији ће рад оставити дубок траг. Човјек високог стаса, снажног ауторитета и племенитог духа, Симо је у Пале дошао непосредно након завршетка Првог свјетског рата.

Рођен 1. фебруара 1874. године у селу Дробњићи код Рогатице, у угледној земљорадничкој породици, Симо је од раног дјетињства показивао изузетан таленат и посвећеност. Основно образовање стекао је у Рогатици, а школовање је наставио у Сарајеву, гдје је завршио пет разреда гимназије. Сањар о војничкој каријери, отишао је у Србију с намјером да се упише у српску Војну академију. Иако му се та жеља није испунила, пронашао је свој животни пут у богословији у Београду, коју је успјешно завршио 1898. године.

Још као студент, активно се укључио у јавно-политички живот. Сарађивао је са новинама Словенски југ из Загреба, тајно преносећи пропагандни материјал у крајеве под турском и аустријском влашћу. Његов национални и духовни ангажман почео је већ у младости, што ће касније постати обиљежје његовог живота.

По завршетку богословије, рукоположен је за ђакона 28. фебруара, а за презвитера 6. марта 1899. године у Сарајеву од митрополита Николаја Мандића. Његова прва служба била је у рујничкој парохији код Цазина, у бихаћком котару. Након тога, кратко је службовао у Сокоцу, да би 12. априла 1901. године преузео дужност пароха у Факовићима, између Бајине Баште и Братунца. Управо тамо га је затекао почетак Првог свјетског рата, који ће обиљежити и његов живот и службу.

Организовао мрежу Народне одбране у Босни и Херцеговини

Симо Беговић се 1910. године у Лозници заклео капетану Кости Тодоровићу да ће бити повјереник „Народне одбране“. Од тада је израдио читав низ обавјештајних канала у источној Босни. Пронашао је, заклео и организовао бројни кадар, одане присталице „Народне одбране“ и тиме је знатно ојачао и оспособио за обрачун с Аустријом.

За вријеме анексиозне кризе аустријске власти уклањају га, као неподобна, из граничних крајева.

Из касније заплијењеног дневника капетана Косте Тодоровића види се да је одређен да буде повјереник Народне одбране за подручје Факовића.

Осуђен на смрт у Бањалучком процесу

Због активности у „Народној одбрани“ ухапшен је одмах послије Сарајевског атентата испред цркве на Сокоцу, те проведен у Рогатицу. Од 2. до 15. августа 1914, држан је као талац на жељезничкој прузи у Месићима, а након тога пребачен у гарнизонски затвор у Сарајеву.

Аустријске власти су га са још 156 Срба родољуба спровеле у Бањалуку гдје је одржан „Велеиздајнички процес“ 1915. и 1916. године.

Оптужен је за намјеру насилне измјене односа и државног статуса БиХ према Аустроугарској монархији, тј. за намјеру насилног припајања БиХ Краљевини Србији. У том контексту, оптужница га је теретила да је у периоду 1911-1914. приступио Народној одбрани у Београду, као повјереник те српске организације за БиХ. Такође, стављано му је на терет да је био у сталним контактима са капетаном Костом Тодоровићем и мајором Митром Павловићем, те да је у договору са њима регрутовао младиће са ових простора за четничку службу, а све са циљем уједињења БиХ са Краљевином Србијом.

Због свега тога, осуђен је на казну смрти вјешањем, а казну је примио достојанствено. Како је стајало у пресуди, од њих 16 осуђених на смрт вјешањем Беговић је требало да буде смакнут седми по реду.

То се није догодило захваљујући заједничкој акцији Југословенског одбора, српске владе и њених југословенски оријентисаних изасланика, а уз помоћ шпанског краља Алфонса XIII, Бенедикта XV и многих других свјетских државника и дипломата. Судском одлуком од 26. марта 1917.

Беговићу је казна смрти замијењена двадесетогодишњом тешком робијом. Све вријеме Првог свјетског рата робијао је по разним аустроугарским казаматима и у њима дочекао крај рата.

Након ослобођења је пуштен на слободу. Одликован је црвеним појасом 1923, а 9. јуна 1927, године је произведен у чин протојереја.

Долазак на Пале и покретање обнове

Након рата црквене власти Беговића шаљу у десетковане Пале, које су претрпиле велика страдања. Прва активност Беговића била је обнова оскрављњног храма, те  тежак и емотиван посао откопавања и преноса костију жртава аустроугарског терора у двориште испред цркве у Палама.

Започеле су активности прикупљање средстава за изградњу споменика, гдје је се Симо Беговић као предсједник одбора истиче својом упорношћу те на све могуће начине покушава да дође до средстава како би се споменик изградио.

Већ 1919. године по налогу Земаљске владе Беговић је одређен да изнађе зграду која би била оспособљена за школу. Заједничким радом оспособљена је и опремљена аустроугарска касарна на Каловитим брдима и први ђаци крећу у школу већ 1919. године. Годину дана касније на Палама се оснива Дом за сирочад, а 1921. Земаљска влада дом проширује на Љечилиште за слабуњаву дјецу, касније названо Дјечије опоравилиште.

Колико је значајан рад Сима Беговића био на културолошком и образовном плану уздизања народа говори и податак да је већ 1921. на Палама заједно са одбором покренуо Народну читаоницу и књижницу која је сарађивала са Централном библиотеком у Сарајеву, а највише са Просвјетом.

Исте године на приједлог Владиног поглавника Филиповића на Палама се оснива Мљекарска задруга, касније и Земљорадничка задруга.

1931. године Симо Беговић постаје повјереник Просвјете на Палама и формира мјесни одбор, који треба да ради на културним активностима. Просвјета у то вријеме помаже организацију светосавских свечаности, организацију представа, попуњавање књижевног фонда библиотеке

Уз бројне родољубиве активности, посебно се истицао у раду соколског друштва.

Живот и дјело Сима Беговића били су испуњени несебичним ангажовањем за добробит народа и заједнице. Његова упорност у обнови, образовању и очувању културе показују колико је важан био његов допринос. Отац Симо није био само духовник, већ и визионар који је разумио потребе свог народа у свим аспектима живота.

Други свјетски рат: Прогон, уништење и бол једне парохије

Почетком Другог свјетског рата Симо Беговић се са цијелом породицом ставио се у службу НОБ-а. У јулу 1941. године усташе га хапсе и са супругом протјерују у логор Цапраг код Сиска.

Попут свог претходника Грабежа, и свештеник Беговић је доживио да му скрнаве храм. Суноврат је почео средином априла 1941. године. Унутрашња врата, дрвена макета гроба Исуса Христа, дијелови олтара, свете књиге, књиге рођених, књиге умрлих, домовнице, љетописи, повеље, крстионице, мантије – све што је могло да гори и служи за потпалу, запаљено је.

Беговићу у рату гину син и кћерка као борци.

О свом хапшењу и прогонству, пошто је ослобођен логора у Цапрагу, у свом извјештају пише: „Прије мога прогона служио сам ако стални парох на парохији паљанској у Палама до 11. августа 1941. године када сам отпраћен под стражом заједно са супругом у мјесто Цапраг у концентрациони логор. Док сам био на Палама, био сам почетком маја исте године кратко вријеме у сарајевском затвору са неким својим парохијанима. Када сам пуштан имао сам кућни затвор. Нисам смио ићи у парохију, осим са нарочитом дозволом и то само на погреб. Сина су ми одвели некуда у мјесецу јуну и до данас не знам за њега. Стар је био 33. године. За мога времена хрватске усташе, пошто је из Пала отишла њемачка војска, дошли су у Пале и прво им је било да развале у цркеној порти гробницу у којој је лежало 72 Србина који су убијени у октобру мјесецу 1914. године од аустроугарске војске, односно тзв. шуцкора. Споменик, који је коштао 125.000 динара, тада је уништен. Шта се радило по осталим селима моје парохије, не знам тачно, јер нисам био на слободи. Само сам дознао да ми је неколико домаћина убијено у селима Тајно и Космају и неколико домаћинских кућа запаљено. Док сам још био на парохију у Палама, отјерано је некуда око 40 Срба, који се више никада нису вратили.

Пошто сам 16. августа 1941. године пребачен у Србију и, пошто ме је пречасни црквени суд Жичке епархије, а по препоруци Светог Архијерејског Синода својим рјешењем послао у Пожегу, гдје сам остао до 1. новембра 1941. године када сам се упутио у Босну да погледам шта се тамо ради. У Босни сам пробавио међу босанским четницима три мјесеца. За вријеме мога боровка у Босни састао сам се са мојим парохијанима из Пала, који су избјегли у крајеве тада ослобођене, тј. источно од Романије и, који су ми причали да је три четвртине кућа у мојој парохији попаљено од стране хрватских усташа и, да је преко 100 домаћина убијено, а међу њима много жена и дјеце. Црква паљанска је изнутра порушена, тј. олтар, иконе, часна трпеза и кандила, а црквене књиге и одјејанија уништени. Мој намјештај у парохијском стану је опљачкан. Коње и краве су продали на лицитацији. Међу осталим убили су ми и брата, старца од 66 година. Пошто сам се повратио у Пожегу 1. фебруара 1942. године, шта је даље све тамо урађено ја не знам. Чуо сам да је парохија сва уништена.“

Хуманитарка и родољуб Ксенија Танасковић

Кћерка свештеника Сима Беговића, Ксенија Танасковић, остала је упамћена као снаја угледне горажданске трговачке породице, али и као истакнута хуманитарка и родољуб.

Већ 1941. године, са почетком оружаног отпора српског народа у горажданском, рогатичком и паљанском крају, Ксенија се активно укључила у подршку устаницима. У Горажду је организовала Центар за сарадњу с устаницима који су били лоцирани у селу Вражалице. Као супруга Љуба Танасковића, познатог трговца и угледног домаћина, још прије Првог свјетског рата истицала се у хуманитарном раду, прикупљајући пакете за шпанске борце, међу којима је касније био и њен брат Влајко.

Међу народом је била позната као „сиротињска мајка“ због свог несебичног ангажмана у помоћи сиромашним и угроженим. Са почетком устанка, преузела је одговорност за снабдијевање устаника лијековима, санитетским материјалом и храном. Иако није била припадница комунистичког покрета, Ксенија је уживала велики углед у горњедринском и романијском крају због свог патриотског дјеловања.

Након Другог свјетског рата, као признање за њену посвећеност и заслуге, једна од централних улица у Горажду добила је њено име, а дуги низ година општинско удружење жена такође је носило њено име. Њена улица је носила то име све до 1992. године.

Ксенија Танасковић трагично је изгубила живот током борби са четницима у седмој офанзиви, оставивши дубок траг у историји овог краја.

Влајко Беговић – од Пала до мајора Шпанске републиканске армије

Син Сима Беговића Влајко је рођен у селу Факовићи 1905. године. Након основног образовања Симо га шаље на студије у Праг, гдје је био веома активан у револуционарном студентском покрету.

У повратку на Пале постаје члан Савеза комунистичке омладине Југославије и први комунистички активиста на подручју Романије. Интересантно је и то да Влајко управо Соколско друштво Пале, као понос Краљевине користи за промоцију комунистичких идеја и ширења пропагандног материјала који добија из партијске организације из Сарајева. Тако на Палама у прољеће 1931. године настаје прва партијска организација у овом крају формирана од чланова Партије из пилане и других средина. Чланови КПЈ у овој организацији били су: Анте Матијашић, Тадија Крижанић, Илија Кокљет, Александар Рогић, радници на пилани, Влајко Беговић студент и Ивица Стилиновић седлар са Пала.

Међутим, провалом партијске организације у Сарајеву 1932. године, откривена је и партијска организација у Палама. Сви комунисти су похапшени и изведени пред суд осим Влајка. Послије тог догађаја, у Палама нема партијске организације. Истина, и касније су радили Илија Грбић и Миладин Ивановић, чланови КПЈ, али су били везани за партијску организацију у Сарајеву.

Жандарска станица на Палама, том приликом добија наредбу да на саслушање позове свештеника Сима, када настаје једна од анекдота коју преносимо у наставку текста.

Влајко је напустио земљу и због револуционарног дјеловања, 1933. године је у одсуству осуђен на 12 година затвора од стране Државног суда за заштиту државе. Након тога је емигрирао у Француску, где је наставио са радничким активностима. Године 1935. прелази у Совјетски Савез, где је био аспирант и предавач на Комунистичком универзитету националних мањина Запада у Москви.

Од 1936. године учествовао је у Шпанском грађанском рату на страни Републиканске армије. Био је начелник одјељења Петнаесте интернационалне бригаде и инструктор 35. дивизије, стекавши чин мајора Шпанске републиканске армије. Након пораза републиканских снага 1939. године, интерниран је у француске концентрационе логоре.

Септембра 1943. године, Беговић је побјегао из затвора и придружио се Француском покрету отпора. Био је један од организатора отпора на југу Француске, члан Штаба марсељског одреда и Јужне зоне за међународне јединице. Јануара 1945. вратио се у Југославију и укључио у рад Агитпроп одељења Централног комитета КПЈ.

Након рата, обављао је бројне одговорне функције у Југославији. Објавио је велики број чланака и студија о економским и политичким питањима. Беговић је носилац бројних југословенских и страних одликовања. Преминуо је 17. фебруара 1989. године у Београду.

Поп Симо у „Ристановој причи“

У Здравствену задругу која је 1934. година формирана на Палама повремено је долазио општински љекар Исак Самоковлија, који је већ био познат као истакнути босанскохерцеговачки и југословенски књижевник. Као љекар, био је изузетно стручан и пожртвован.

У Палама и околини пронашао је инспирацију за неколико својих приповједака. Неке стварне личности послужиле су му као прототипови за књижевне ликове. Међу њима су се посебно истицали толерантни поп Симо Беговић и Ристан Лучић из Довлића, чија је прича позната као „Ристанова прича“.

Ристан говорећи о својим мукама каже за проту: „Паде ми поп Симо на ум. Тог су попа Симу првог стјерали у котар. Био је знан властима као народски чојек. Да ли је још жив или су га убили, објесили, дотукли они пси ниједни! Ако јесу, бели им он није остао дужан. И гледам га како их се не боји. Голем и кршан, истурио прса, завалио црну шубару и онако космате главе, разбарушене браде, извалио очи у њих па тресе стиснутом шаком и грми: Јест’, хоћемо слободу, хоћемо своју народску власт, наша је ово земља… Засјели сте нам на грбачу, завађате нас, дигли сте шуцкоре на нас, пијете нам крв, хапсите нас’… Тако сам гледао и видио попа Симу, па пожељех да су ми крила да полетим и да се нађем уза њ, уз његово раме и да викнем с њим заједно: вјешајте, кољите, ал’ знајте, доћи ће и на вас ред”.

Духовни ослонац и глас мудрости

Отац Симо Беговић остао је упамћен као духовник и мудрац чије су досјетке постале саставни дио прича о његовом животу. Као свештеник и човјек, у најтежим временима увијек је био ослонац православља и српства. Својом интелигенцијом и тактом знао је како да се суочи са онима који су оспоравали вриједности. Интересантно је да је због образовања у Београду, користио углавном екавско нарјечје.

Његова појава, висок стас и снажан ауторитет, уз непоколебљиве родољубиве ставове, често су га доводили у сукоб са разним властима.

Једном приликом, црквене власти су одлучиле казнити оца Сима Беговића и склониле га са парохијске дужности у Палама, поставивши новог свештеника. Међутим, народ Пала, везан за свог пароха, није био спреман да прихвати ту одлуку. Када је нови свештеник стигао на Станицу Пале, дочекала га је група парохијана са јасном поруком: „Ви нисте наш парох. Наш парох је Симо. Вратите се назад у Сарајево.“

Збуњени свештеник, суочен са одлучношћу народа, заиста се вратио у Сарајево. Црквене власти, схвативши колико је отац Симо вољен и цијењен, нису имале другог избора него да га врате на његову дужност у Пале. Тај догађај препричаван је генерацијама.

Године 1941, уочи Другог свјетског рата, отац Симо Беговић упозоравао је свој народ, подижући руку и показујући прст према горе, уз ријечи: „Спас вам је горе!“ Његова порука била је јасна – спас за народ налази се у збјеговима на сигурним висовима Романије.

Иако је његова мудра упозорења одражавала дубоко разумијевање надолазеће опасности, многи су, нажалост, одлучили да не послушају. Повјеровали су позивима фашистичких власти, што их је, на крају, довело до трагичних судбина.

Интересантно је и то да када је 1926. године освештан споменик жртвама Првог свјетског рата поред цркве у Палама, поп Симо Беговић отворио је комеморацију једним јединим стихом:

„Весели се, горо Романијо, Новак ти је данас ране преболио!“

То свједочи колико је Симо био везан за Романију, као духовни ослонац и симбол отпора и исцјељења за свој народ.

Поп Симо Беговић остао је упамћен не само по својим великим дјелима, већ и по необичној оригиналности која је прожимала његов живот.

Влајко у Шпанији, а поп у Жандарији

Старији син оца Сима, Влајко, као убјеђени комуниста, добровољно се пријавио за одлазак у Шпанију како би бранио Републику. Државне службе Краљевине Југославије обавијестиле су паљанске власти да је њихов млади комуниста, студент, отишао у шпански грађански рат.

Жандармеријска станица на Каловитим Брдима, позната као Жандарија, позвала је попа Симу да га обавијести о Влајковом одласку. Командир, пажљиво бирајући ријечи, јер није лако разговарати са духовником таквог ауторитета, рекао му је: „Оче, чини се да је ваша породица постала превише црвена. Шта сада?“ На то ће поп Симо, без оклијевања, узвратити: „Боље да је црвена, него да је црна.“

Часне сестре се моле, а поп Симо спасава главу

Поп Симо се једном приликом укрцао у путнички воз у Сарајеву, који је саобраћао од Сарајева према Вишеграду. Ушао је у купе, гдје је затекао часне сестре на путу за Пале. Како је био крупан човјек, заузео је два мјеста поред њих. Када је воз стигао до станице Довлићи, приликом трзаја при кретању, неколико вагона се одвојило од главног дијела композиције и почело полако да клизи натраг према Сарајеву. Часне сестре, престрављене ситуацијом, почеле су се молити за спас, док се поп Симо припремао да искочи из неконтролисаних вагона.

Једна од сестара примјетила је његову припрему и упитала га: „Какво сте ви то свештено лице које се не моли у опасности, већ се припрема за нешто друго?“ Поп Симо јој је одговорио: „Ама, какве молитве! Спасава се глава искочивши из вагона!“ На крају, жељезничар је успио зауставити вагони кочницама, избјегавајући трагедију. Видјевши то, поп Симо је укорио сестре: „Слабе сте ви хришћанке. Бог помаже ономе ко нешто предузме, а ви ништа, само сједите као мумије!“

Романија, зној и хладно пиво

Био је врео љетни дан, а поп Симо, у својој црној свештеничкој одјећи, јахао је на коњу према Ћемановићима на сахрану. Зној га је обливао, а тканина се лијепила за тијело, али није посустајао. На путу је наишао на Михајила Мирона, пјесника и професора из Сарајева, који је сједио у хладовини и нешто биљежио за столом.

„Помоз Бог, пјесниче!“ поздрави га поп Симо са коња, накратко предахнувши. „Бог вам помогао, оче Симо,“ одговори Михајило. „Радите ли на наставку Романије, професоре?“ упита га, алудирајући на пјесникову претходну књигу.

„Да, да,“ потврди Мирон, „како одољети цвркуту птица, повјетарцу с Јахорине, прелету орлова, зрикању и рици јелена, а све то не описати?“

Поп Симо, сав у зноју, дубоко уздахну и добаци: „Све бих ја то дао, сву ту љепоту и твоје хорове, за једну ладну пиву у башти хотела Европа и добру пјеваљку.“

Брак на пробу

Једног дана двоје младих дошло је код попа Сима са жељом да их вјенча. Искуствени свештеник их је пажљиво посматрао и одмах увидио да та заједница није баш „чврста“. Урадио је формалности – уписао њихова имена на цедуљицу – али их није уписао у званичну књигу вјенчаних, предосјећајући шта ће се догодити.

Након неког времена, исти пар поново се појавио пред попом, видно покуњени и збуњени. Младожења је с муком проговорио: „Знате, ми смо дошли… нисмо једно за друго…“

Поп Симо их је прекинуо, одмахнуо руком и рекао: „Ништа, ништа. Нисам вас ни уписао у књигу вјенчаних. Одмах сам видио како стоје ствари. Ту цедуљицу сам давно бацио, а ви сте слободни, баш као што сте и били. Не брините – нисте више у браку!“

Посљедње године оца Сима Беговића

Страдања дјеце у Другом свјетском рату су утицала на здравље свештеника, па је Симо након рата по молби премјештен са паљанске на блажујску парохију у којој је пензионисан 5. августа 1950. године.

По завршетку рата биран је за посланика Уставотворне скупштине. У послијератном периоду борио се за мјесто СПЦ у новонасталим друштвеним приликама, те је један од иницијатора за оснивање Удружења српско-православног свештенства у Босни и Херцеговини.

Беговић Симо преминуо је у Сарајеву 19.9.1952. године.

Ова земља је натопљена историјом, легендама и крвљу оних који су је бранили. Међутим свештеници Ђорђе Грабеж и Симо Беговић који су оставили неизбрисив печат у животу заједнице нису довољно проучени и представљени у историји, иако њихов рад често премашује оквире вјерске службе.

Њихова улога у изградњи школа, библиотека, задруга, као и у обнови разорених заједница, била је кључна за опстанак и развој народа, али те заслуге често остају скрајнуте у сјени других историјских догађаја.

Важне године између два рата

Током службе пароха Сима Беговића у Палама реализован је низ значајних активности које су оставиле дубок траг у животу заједнице. Отац Симо био је неуморни организатор, визионар и лидер, често на челу одбора за изградњу и организацију. Као предсједник, не само да је надгледао радове, већ је својим несебичним залагањем и упорношћу инспирисао друге, осигуравајући да сви пројекти буду успјешно реализовани и усмјерени.

• 1919. године отварање Народне основне школе на Каловитим брдима
• 1920. Оснивање Дјечијег опоравилишта (Дом за смјештај сирочади)
• 1921. оснивање Мљекарске задруге
• 1921. оснивање Народне читаонице и књижнице
• 1926. освештање споменика страдалима у Првом свјетском рату
• 1926. године оснивање Соколског друштва Пале
• 1926. године отварање Државне поште, телеграфа и телефона
• 1928. Пале постају сједиште општине
• 1928. отварање Дома жртава I свјетског рата
• 1929. оснивање Друштва за уређење и полепшање Пала
• 1931. формирање мјесног одбора Просвјете у Палама
• 1932. Велике соколске свечаности
• 1932. оснивање Земљорадничке задруге Пале
• 1933. изградња савременог водовода са врела Паљанске Миљацке
• 1933. оснивање Ски клуба Романија
• 1934. оснивање Фудбалског клуба Вихор
• 1934. оснивање Здравствене задруге (прва у Босни)
• 1934. почиње изградња Соколског дјечјег опоравилишта
• 1939. почиње изградња општинске зграде (која је и данас у употреби)

Погледати још:

Радио Емисија Говори да бих те видео – О проти Сими Беговићу који је на Бањалучком велеиздајничком процесу 1916. године осуђен на смрт због дјелатности у српским патриотским организацијама, говори његов унук Борис Беговић.

(www.palelive.com / Пише: Станишић Владимир. Извори: Мојсије Ђерковић, протојереј ставрофор Момир Васиљевић, Миланко Чобовић, Војислав Милутиновић, Архив БиХ, Источник, Политика, Време, Борба, Фотографије: професор Борис Беговић, фото Студио Васић)