Огласи
Доктор Миодраг Лазић био је не само врхунски хирург, већ и човјек који је свој живот посветио спашавању људских живота у најтежим условима. Његова храброст, човјекољубље и посвећеност су га учинили симболом медицинске етике и жртвовања за друге. Рођен 31. маја 1955. године у Београду, Лазић је дјетињство провео у Нишу, гдје је завршио гимназију и студије медицине. Специјализацију из хирургије завршио је на Војно медицинској академији у Београду, што га је поставило на пут који ће га одвести у једну од најтежих, али и најплеменитијих мисија његовог живота – ратног хирурга добровољца.
Почетак ратног пута
Са почетком распада Југославије, доктор Лазић одлучује да своје вјештине стави у службу народа, и то на фронтовима гдје су медицинска помоћ и хирургија били најпотребнији. Од јуна 1991. до јула 1992. био је ратни хирург у Републици Српској Крајини, гдје је радио у ратним болницама у Банији, обављајући операције у тешким условима, без адекватне опреме и под сталним бомбардовањем. Као једини хирург у глинској болници, био је одговоран за здравствену заштиту више од 200.000 људи, што је представљало огромну одговорност. Његово дјеловање је било кључно за преживљавање многих рањеника, а својим несебичним радом задобио је вјечно поштовање народа.
Херој Српског Сарајева
Доктор Лазић је свој највећи траг оставио током ратних година у Републици Српској. Након што је кратко био у Нишу, у септембру 1992. године добровољно долази у ратну болницу „Коран” на Палама. Ова болница била је једна од кључних тачака за збрињавање рањеника и цивила на сарајевском ратишту. Међутим, његов рад на Палама био је само увод у оно што је постигао у наредним годинама у болници „Жица” у Блажују, која је била на првој линији фронта. Овдје је провео пуних 40 мјесеци, оперишући преко 3.500 људи, често под најтежим условима и у недостатку основних медицинских материјала.
Током свог рада на Сарајевско-романијском ратишту, доктор Лазић је био једини хирург специјалиста за трбух и грудни кош у читавој регији, што је додатно наглашавало његову важност у ратним болницама. Његова храброст и упорност су били кључни за спасавање многих живота. Често је оперисао у импровизованим операционим салама, по школама, шаторима и другим објектима који су били доступни у то вријеме. Линије фронта су биле блиске, и брзина реакције је била од пресудног значаја за преживљавање рањеника.
Трагедија и херојство
Доктор Лазић није био само хирург, био је и човјек са дубоким осјећањем за трагедију која је погодила становнике Српског Сарајева. Док је оперисао и спашавао животе, био је свједок патње и бола који су носили људи овог краја.
У свом аутобиографском дјелу „Дневник ратног хирурга”, он је описао своје искуство током ових ратних година, не само као хирурга, већ и као човјека који је дијелио судбину са народом. Написао је: „Поносан сам што сам се борио и делио добро и зло са херојским народом Српског Сарајева. Тужан сам и сломљен због њихове трагедије.”
Његов рад није се зауставио само на хируршким захватима, активно је учествовао у стручним радовима и био је присутан на међународним конгресима, што је било изузетно достигнуће с обзиром на ратне околности. За свој рад добио је бројна признања, укључујући орден Светог Саве, који му је додјелио патријарх српски Павле.
Живот након рата
Након завршетка рата, доктор Лазић се враћа у Ниш, гдје наставља своју медицинску каријеру у Клиничком центру. Постао је начелник Торакалне хирургије и ургентне хируршке јединице. Његов посао је наставио да одражава његову посвећеност и стручност, а многи његови пацијенти су га памтили као изузетног љекара који је увијек био спреман да помогне, без обзира на околности. Иако је радио далеко од фронта, његово искуство са ратишта је остало дубоко укоријењено у њему, што је увијек истицано у његовом раду и односу према пацијентима.
Крај херојског живота
Доктор Лазић преминуо је 14. априла 2020. године од посљедица коронавируса, али је до самог краја остао на првој линији борбе против болести, баш као што је био и на ратишту. Одбијао је да се повуче или склони, свјестан ризика који је носио његов посао. Његов одлазак је био тежак губитак за све који су га познавали, а посебно за оне који су са њим дијелили тешке ратне године. Његове посљедње ријечи, испуњене поносом и оданошћу свом позиву, остаће заувијек урезане у сјећања: „Нећу да одем тихо, хоћу да одем онако какав сам био читав живот.”
Насљеђе хероја
Насљеђе доктора Лазића живи кроз његов рад, његове књиге, и кроз сјећање народа за који је дао све што је имао. Његово име је постало симбол храбрости и пожртвовања, не само у Нишу, гдје је провео велики дио живота, већ и у Републици Српској, гдје је био и остао жива легенда. Мурали са његовим ликом, улице које носе његово име, као и споменик у Источној Илиџи, представљају мале знакове захвалности које народ осјећа према човјеку који је својим радом спасио безброј живота.
Доктор Миодраг Лазић је својом посвећеношћу и храбрим дјелима постао херој новог времена. Његов живот и дјело остаће вјечна инспирација свима који вјерују у људску доброту, пожртвованост и непоколебљиву вољу за спашавање живота, без обзира на околности.
(www.palelive.com)
Прочитајте још:
