Огласи
Пале су вољом судбине или сплетом замршених политичких игара поново ушле у историју српског народа током прошлог вијека. Овај планински градић, скроман у величини, али богат у историјском значају, постао је симбол отпора српског народа.
У тешким данима ратног вихора који је захватио Хрватску (31. марта 1991. године) Пале су преузеле хуманитарну улогу, окупљајући у својим њедрима хиљаде избјеглица, рањених и обесправљених људи који су тражили спас.
Првих мјесеци рата у Хрватској, Пале су постале уточиште за Србе и друге народе из Славоније и других ратом захваћених крајева. У мирним и љубазним планинским насељима, изгубљене породице нашле су привремени дом, али и несигуран осјећај мира који је висио у ваздуху испуњеном тугом и страхом за ближње на фронтовима. У оквиру државних објеката, хотела и одмаралишта, локалне власти су организовале смјештај и основну подршку, а народ се, вођен снагом солидарности, окупио око избјеглица како би им пружио осјећај топлине и заједништва у тренуцима када су оставили све што су имали.
Ево шта је писала Борба из 1. новембра 1991. године:
Избјеглице након потписивања Дејтона
У хотелима и одмаралиштима на Палама код Сарајева око 500 људи нашло нове домове
За националност не питај
Доласком зиме стигле и додатне муке за избјеглице. „Благо ономе ко није имао ништа, нема шта да изгуби.“ Само за исхрану, дневно је потребно два милиона динара.
„Домаћини су нам овдје обезбиједили све. Имамо врло пристојан смјештај у хотелима, храна је добра, све је добро, али у грлу ме нешто стегне кад ми дијете почне да плаче и кука питајући ме да ли ће икада видјети оца, који је сада на фронту. Нико то не може разумјети осим онога ко је у сличној ситуацији као и ја.“ Овако говори једна од избјеглица из села Пушина код Подравске Слатине. Оставила је све и једва успјела да извуче живу главу заједно са дјецом. Ово јој је друго избјеглиштво и не може ни да наслути када ће се вратити у родно мјесто и шта ће затећи тамо. Гранате су свакодневно падале у њега. Није жељела да јој се објављује име, уосталом као ни све остале саговорнице. Из чисто безбједносних разлога. Њена сусјетка спомиње да је оставила седам крава, неколико телади, велико имање и размишља гласно како би се из тог села могла пребацити храна у Пале „да не бисмо били потпуно на терету овим гостопримљивим људима“. Оваквих прича има на претек. Свима је најтежи плач дјеце и њихова будућност.
У хотелима Пала смјештено је око 500 избјеглица. Има их највише из Подравске Слатине и околине, али и Загреба, Сплита, Вуковара, Мирковаца, Осијека, Тења и Силаша. У ово мјесто стигао је и први рањеник који има простријелну рану кроз плућа. Упутили су га овдје јер у Пaлама постоји чувена болница за плућне болеснике.
Гранате за „испраћај“
Међу избјеглицама нису само припадници српског народа. За националност овдје нико не пита, као ни у осталим босанскохерцеговачким мјестима гдје су смјештене избјеглице.
Једна од саговорница нам рече да је управо тог дана када се са повећом групом жена и дјеце спремала да крене из свог села неколико граната пало на њега, коментаришући то на својствен начин: „то су биле гранате за испраћај“. Типично за све избјеглице је да се достојанствено држе, али понеко не може да задржи сузе. А, и како би? Оставили су све што су имали. Једна млађа жена спомиње да је у нову кућу уложила 12.000 марака, значи све, и додаје: „Благо ономе ко није имао ништа, нема бар шта да жали.“
Избјеглице су организовале живот у датим условима како се најбоље може. За све се обраћају Штабу за прихват избјеглица на Палама, а један од његових чланова, Слободан Срдановић, каже:
— Избјеглице су смјештене у четири хотела: „Коран“, „Панорама“, дјечије одмаралиште „Будућност“ и радничко одмаралиште „Кикинда“. У акцији прикупљања помоћи учествују грађани, предузећа, здравствене установе, а добили смо и помоћ од републичке владе, односно од Министарства за рад, здравство и социјалну заштиту, као и градског Црвеног крста. Тренутно нам је највећи проблем недостатак нафте. Сада је, као што видите, хладно, а од поменутих објеката три се загријавају на течно гориво. Обратили смо се дирекцији за робне резерве и видјећемо да ли ће се ријешити тај проблем.
Привреда пред крахом
По његовим ријечима, све избјеглице имају исти третман и нема издвајања ни по каквој основи. Избјеглицама је обезбијеђен бесплатан превоз, здравствена заштита, а пристигло је нешто и лијекова и хране за малу дјецу.
Рече нам, такође, да има највећих проблема због недостатка зимске одјеће и обуће јер се Пале налазе на 900 метара надморске висине и овдје зима зна добро да стегне. При томе треба имати у виду да има породиља и трудница.
Велики проблем је и то што највећи број избјеглица долази без икаквих средстава. Тужна је прича једне постарије жене која је раније у хотелима потрошила сву уштеђевину вјерујући да ће се брзо завршити рат. Исто тако, има велики број пензионера којима је раније укинута пензија у Хрватској тако да су остали без икаквих средстава за живот.
Од мањих мјеста у БиХ на Палама је, иначе, највећа концентрација избјеглица. Економисти су израчунали да за мјесец дана само за прехрану тих људи треба око два милиона динара. Израчунали су то искључиво због тога да би скренули пажњу свим установама, предузећима и грађанима да дају колико могу. Ситуацију чини још туробнијом чињеница да је босанскохерцеговачка привреда пред тоталним крахом како због опште ситуације тако и саобраћајне блокаде.
У Босни и Херцеговини има преко 140.000 избјеглица на основу података добијених од Црвеног крста, више комисија за избјеглице, затим добротворних друштава. Има их из свих ратом захваћених крајева. Велики број се, међутим, нигдје не пријављује. Они који имају новаца одлазе у хотел, а већина „анонимних“ избјеглица одлази код пријатеља и рођака.
Влада БиХ издвојила је око 17 милиона динара за потребе избјеглица, Црвени крст успјешно сакупља помоћ у одјећи, храни и осталом. Тачне податке о количини и вриједности помоћи тешко је наћи, јер пошиљке стално стижу. Сада је најактуелнија зимска одјећа. Иначе, БиХ је за ове сврхе додијељено преко 58 милиона динара од савезне владе.
Ејуб Штитковац
(www.palelive.com)
