Сјећање на прву школу у Палама: Снага образовања у тешким временима

Развој шумарства и дрвне индустрије, те изградња пруге, допринијели су развоју насеља у Палама. Уз Финцијеву пилану, подижу се гостионице и трговачке радње, и мало по мало, од сеоског насеља почиње да се формира језгро будуће варошице.

Године 1893. Срби су започели политичку акцију против окупационе власти у виду борбе за црквеношколску аутономију. Борба за црквеношколску аутономију завршена је успјешно објављивањем Царског статута за уређење црквене и школске управе српскоправославних епархија у Босни и Херцеговини 31. јула 1905. године.

Покрет за црквеношколску аутономију изазвао је појачано интересовање и одушевљење народа за школу. Непосредно након стицања црквеношколске аутономије, фебруара 1907. године, отворена је прва основна школа на Палама.

Оснивање школе: Једна парохијска соба, велика нада

Оснивање Српске православне основне школе у Палама везује се за иницијативу свештеника Ђорђа Грабежа, који је, уз благослов митрополита дабробосанског Евгенија Летице, одлучио да парохијску собу у чаршији, у којој је боравила његова четворочлана породица, уступи за учионицу.

Митрополит Летица је наговорио Крста Савића, који је дипломирао јуна 1906. на Учитељској државној школи у Сарајеву, да дође у Пале и почне подучавати дјецу.

Поред њега, велику помоћ и подршку оснивању паљанске школе пружили су Ристо Шушић, трговац из Сарајева, и Васо Тодоровић, тадашњи потпредсједник црквене општине и директор пилане на Палама.

Школа у Палама почела је са радом 1. фебруара 1907. године, а по свом карактеру, спадала је у конфесионалне школе, јер је њен оснивач била Српскоправославна црквена општина.

Живот у учионици: Тјескоба и велика срца

Године 1907. у први разред уписано је око 30 ученика. Учитељ Савић, иако у „тјескоби“, радио је с пуно жара.

Поједини родитељи, који су имали дјецу дораслу, па чак и прераслу за школу, улазили су у учионицу, слушали учитељево предавање (већином би им се допадало) и убрзо би долазили и молили за упис дјетета у школу. Учионица је постајала све мања, па су свештеник Ђорђе Грабеж и учитељ Крсто Савић избацили преградни зид између прве учионице и сусједне собе. Тако су добили просторију од око 40 м².

Два мјесеца касније, у априлу 1907. године, проширена учионица постала је тијесна, иако је у њој учило 60 првачића различитог узраста, а нови ученици су и даље пристизали. Уклањањем преградних зидова између сусједних просторија у другој половини зграде добијена је још једна учионица исте величине, што је омогућило упис додатних 60 ученика.

Зграда прве основне школе била је приземна, прилично велика за то вријеме (12×6 m) са кровом на двије воде, а налазила се тачно на мјесту Ветеринарске станице на Палама. Својим нешто модернијим изгледом разликовала се од осталих зграда у околини, Имала је двије учионице. На прочељу зграде стајала је табла са називом школе (ћирилицом и латиницом) — Српскa православна основна школа Пале.

Српску народну основну школу у Палама похађало је поред православне дјеце, 20-торо католичке и јеврејске дјеце, чији су родитељи били запослени већином као квалификовани радници у паљанској пилани.

Неуки одбор се уплитао у рад учитеља

Скученост школског простора чинила је услове рада необично тешким. Учитељ је прелазио наизмјенично из једне у другу учионицу. Априла 1907. године дошла је учитељица Љубица Гргуров и преузела једно паралелно одјељење.

Први разред је завршен без распуста, јер се каснило са почетком наставе, тако да је већ у септембру 1907. године започет рад у другом разреду. Савић и Гргуров остали су на Палама још двије школске године, 1907/08. и 1908/09. и извели први, други и трећи разред прве генерације ученика.

Конфесионалним школама су управљале црквене општине, односно одбори тих општина који су се звали црквено-школски одбори. Сами учитељи имали су врло мало учешћа у раду ових одбора. Главну ријеч имала су лаичка лица, најчешче трговци и занатлије и обавезно мјесни свештеник. Крајем 1908/09. школске године и учитељ Савић дошао је у сукоб са члановима црквеношколског одбора на Палама и отишао је због неслагања, јеr су се „уплетали у његов посао“.

Пошто није могла преузети на себе сав терет наставе, ускоро је отишла са Пала и учитељица Љубица Гргуров.

Војничка дисциплина

У школи су се предавали сви предмети прописани наставним планом и програмом: српскохрватски, математика, природне науке, историја, земљопис и цртање. Једанпут недјељно ученици су имали час гимнастике, и то само дјечаци. Настава гимнастике извођена је напољу, у прољеће и јесен, када је било лијепо вријеме. С обзиром на конфесионални карактер школе, доста пажње је посвећивано црквеном пјевању и вјеронауци. У првом разреду учило се ћирилично писмо. Са латиницом се почињало у другом разреду.

Дисциплина ученика била је на великој висини. Послије завршетка наставе дјеца су се кретала кроз насеље у реду два и два и постепено се у групама или појединачно раздвајала према својим селима.

Од школског прибора за први разред  била је обавезна мала камена таблица са писаљком и спужвом, перо, оловка, свеске, цртанка и слично. Прваци су имали торбаке које су носили на леђима. Постојале су двије табле, географска карта Босне и Херцеговине и неколико слика за наставу правописа. Ученици III и IV разреда су носили књиге у рукама или у торбаку преко рамена. Они ученици који су имали љепши глас, морали су већ у трећем разреду пјевати у цркви заједно са учитељем.

Поред школе био је школски врт. У врту су биле кошнице и воће па су ђаци IV разреда крајем школске године добијали саднице из школског врта, да их пресаде код својих кућа.

Послије завршене четвороразредне основне школе, мали број ученика је настављао даље школовање, најчешће у некој занатској, стручној или трговачкој школи и гимназији, што је зависило од постигнутог успјеха.

На екскурзију пјешке у Сарајево

У оно вријеме дјеца су имала врло тешке услове за учење. Код куће би обично учила и писала задаћу сједећи на ниском троношцу, са даском на крилу. Мало која сељачка кућа је имала сто као дио кућног намјештаја. Јело се послуживало на округлој синији, која је донекле личила на сто, али је била веома ниска. Увече, за освјетљавање су се употребљавале свијеће (лојанице) или фитиљ умочен у уље. Само у неким богатијим кућама могла се наћи гасна (петролејска) лампа.

Програмом рада школе било је предвиђено организовање школских излета и краћих екскурзија. Излети су се изводили најчешће на врело Паљанске Миљацке, Јасен или Раковац. Послије завршеног четвртог разреда, организована је једнодневна екскурзија у Сарајево. У Сарајево се ишло пјешице, а враћало се возом. Обилазила се фабрика дувана, штампарија и музеј.

Крајем сваке школске године приређивале су се школске приредбе – Светосавске бесједе. Приходи са приредбе намјењивани су одржавању школске зграде.

Школска екскурзија на дан који је промијенио историју

Послије одласка првих учитеља – Крсте Савића и Љубице Гргуров, паљанску основну школу преузели су учитељски брачни пар Љубица и Станко Наранчић. Они су остали на Палама двије школске године и успјешно извели завршни разред прве генерације.

Послије њих, школу је преузела учитељица Лепосава Лалић која је била вјереница Трифка Грабежа, сина свештеника Ђорђа. Њен бивши ученик и земљорадник из Пала Крсто Савић, свједочио је Војиславу Милутиновићу, писцу Љетописа Основне школе на Палама 1987. године да је она преко Трифка Грабежа, била донекле обавијештена о припремању Сарајевског атентата.

„Била је плаве косе, висока и лијепа. Неколико пута, када је била болесна, мијењао је у школи њен брат, студент богословије, и дјеци држао наставу“, Крсто се сјећао лика учитељице.

Крсто Савић је посебно запамтио 28. јун 1914. године када је учитељица Лалић повела своје ученике на екскурзију у Сарајево. Та екскурзија се „случајно” поклопила са доласком престолонасљедника Фердинанда.

Ученици су се спуштали низ Бистрик у Сарајево и, након обиласка музеја, нашли су се у парку у близини Латинске ћуприје. Чекали су учитељицу Лалић, која је накратко отишла, оставивши најстарије ученике да надгледају млађе. Дјеца су убрзо чула прасак бомбе коју је бацио Чабриновић, а касније и пуцње који су испаљени од стране Гаврила Принципа. Учитељица се убрзо вратила, узбуђена, и журно их је повела назад до станице.

Савић је о томе свједочио: „Журно нас је повела на жељезничку станицу Бистрик. Док смо ишли према Бистрику, гомиле људи су се спуштале према Принциповом мосту. С времена на вријеме чуле су се пријетеће псовке. Учитељица нас је у возу упутила да без задржавања идемо кући“.

Када је атентат извршен, Трифко Грабеж је заједно са другим атентаторима покушао побјећи, али је ухапшен у возу код Праче заједно са учитељицом Лалић.

Почетак рата и уништење школе: Крај једне ере

Јесен 1914. године донијела је са собом сурову стварност рата. Битке на Дрини, затим се српска и црногорска војска пробијају до Романије, а црногорски одреди улазе у Пале. Огорчена, аустроугарска војска је одмах одговорила – хаубице су отвориле ватру с Требевића и варош се нашла под теретом артиљеријске паљбе.

Једна од тих граната погодила је школу, ону малу кућу у којој су генерације дјеце сједиле и сањале, сакупљене у једној или двије просторије, уз ријечи својих учитеља.

Пламен је одмах захватио дрвену конструкцију и убрзо су унутрашњи зидови постали пепео. Школски документи, сјећања на ученике и учитеље, њихови писмени и цртежи – све је то нестало у пламену.

Поред школе, погођена је и дрвена католичка црква. Иако није потпуно уништена, њени зидови остали су обиљежени траговима граната и били су видљиви дуго времена након тога.

Када се црногорска војска повукла, аустроугарски одреди и Шуцкори почели су да врше одмазде. Немоћно становништво остало је препуштено суровости непријатељских војника, који су подигли вјешала на жељезничкој станици и Каловитим Брдима, објесивши педесетчетворо људи. Они који нису на лицу мјеста страдали, одведени су у логоре у Добој и Арад, одлазећи без повратка, а можда и без опроста што нису могли заштитити своје домове.

Рат је прекинуо сваку наду у наставак оног што је школа пружала. У пламену је нестало сјећање на једно вријеме и људе који су, упркос свим недаћама, градили будућност. Остао је ожиљак на срцу, док је сјећање на школу преживјело и ево исписано је у овим редовима изнад.

(www.palelive.com / Пише: Станишић Владимир / Захвалност свим људима који су учестовали у прикупљању информација)

Прочитајте још:

Приче из паљанске гостионе: Храм и школа од наших руку