Средњошколци снимили филм о масовном партизанском злочину у миљевини

ФОЧА – Краљеви војници из Србије, мучки и на превару убијени од партизана у мају 1945. године и бачени у јаме код Миљевине, заслужују право на сјећање и истину, поручили су ученици и професори фочанског Средњошколског центра у свом документарном филму „Понор – право на сјећање“.

Документарни филм, назван по једној од јама у коју су партизани бацали заробљене војнике, ђаци су снимали годину дана, а након недавне премијере у просторијама школе, захваљајући Музеју „Стара Херцеговина“, свој истраживачки рад представили су и суграђанима.

Средњошколци поручују да овим филмом желе да дају допринос култури сјећања, поготово што је ријеч о догађају о којем се деценијама ћутало и о којем се и данас мало зна и говори.

Они у филму истичу да су партизани у мају 1945. године у Миљевини код Фоче починили вишеструки злочин, убивши без суђења, и то након званичног завршетка рата, више хиљада на превару заробљених краљевих војника, међу којима је било и малољетника, а злочин се наставио вишедеценијским ћутањем.

Користећи историјске изворе и медијске извјештаје у којима се преносе свједочења мјештана Миљевине, ђаци у филму наводе да су партизани заробљене војнике повезане жицом у колонама доводили до јаме Понор, једног би убили и он би остале повлачио за собом, након чега се из јаме данима чуло запомагање.

Сценарио и режију филма потписују професори српског језика Бранка Грујичић и историје Рајка Голијанин.

Грујичићева каже да је тема била велики изазов и да је филм рађен у етапама, те да су ученици дали максимум.

„Филм је дио пројекта културе сјећања у школама у Српској који је прије неколико година уврштен у два национална предмета- српски језик и историју. Мислим да ће допрнијети развијању свијести код омладине, поготово што говори о причи која се догодила на нашем терену и што су страдали млади људи, који су имали година као и они сада када иду у средњу школу“, рекла је Грујичићева.

Ученици наводе да се о овом ужасном злочину морало ћутати јер су припадници Озне, а касније Удбе, хапсили и ликвидирали свакога ко би јавно причао о томе.

„На тај начин се градио колективни заборав, али је неко, ипак, памтио и причао, а ми смо то истражили“, поручују средњошколци.

У получасовном филму, ученици цитирају наводе из књиге „Босанска голгота“ српских иторичара Бојана Димитријевића и Немање Девића, те дијелове из романа „Чекамо васкрсење мртвих“ писца Бранка Станковића.

Осим ове двије књиге, користили су и друге изворе, као и материјал Радио-телевизије Републике Српске.

За снимање и монтирање били су задужени ученици Павле Шкипина и Павле Ивановић.

Шкипина каже да прије рада на филму нису ни знали за злочин у Миљевини.

„Снимали смо у школи и у Миљевини код споменика. На убијене у Миљевини треба гледати као на светомученике, ту их је на хиљаде убијено, не само војника, већ и младих људи и цивила“, наводи Шкипина.

Ивановић је рекао да им је стало да што више људи зна шта се догодило у Миљевини у мају 1945. године.

„Да људи из Србије не мисле да су овај злочин починили Фочаци, већ као што то у филму и наводимо, припадници партизанских јединица из других крајева“, појаснио је Ивановић.

Ученица Нина Филиповић, која у филму рецитује пјесму „Српска суза“, нагласила је да овим стиховима поручују да им је жеља да душе страдалих младића нађу спокој и да их будуће генерације не забораве.

„На моју велику срамоту, нисам била упућена о овом злочину и баш ми је жао. Мислим да ће ми ово и те како остати урезано у сјећању, управо због тога што смо направили документарни филм“, рекла је Нина.

Како су у књизи „Босанска голгота“, на основу доступне архивске грађе и сјећања непосредних учесника, утврдили историчари Бојан Димитријевић и Немања Девић, масовне ликвидације код Миљевине извршиле су средњобосанске, херцеговачке и санџачке партизанске снаге које су углавном биле попуњене Србима, а тек у мањем броју осталим народима, тако да злочин није имао национални, већ идеолошки предзнак.

Они напомињу да се погрешно сматра да је у злочинима у Миљевини учествовала 16. муслиманска бригада Југословенске армије која се тада налазила на сјеверу Босне.

Тачан број страдалих војника Југословенске војске у отаџбини, што у борбама на Зеленгори, што у ликвидацијама након предаје, никада није утврђен.

У једном од партизанских извјешатаја који се цитира у овој књизи записано је: „Резултат борби од 29. априла до 18. маја: убијено- заробљено-уништено 9.235 четника, међу њима више од 300 виших и нижих официра“.

Није утврђено колико их је убијено након заробљавања, а јаме у које су бачени никада нису у потпуности истражене.

Историчари наводе да је, према процјенама, у највеће стратиште – јаму Понор, бачено између 700 и 2.200 војника.

(www.palelive.com / Срна)