Шта је Вук Стефановић Караџић написао о Старини Новаку 1815. године

Старина Новак је јунак из посткосовског периода који пролази кроз процес трансформације у пјеснички лик Старине Новака у српским епским пјесмама.

Улога народних пјесама је била велика у оживљавању стварних догађаја и личности, при чему су хероји попут Новака, познати из средњовијековне историје, постали епски симболи народног отпора. Иако нема сачуваних записа пјесама из Новаковог времена, његов лик је вијековима живио кроз народно предање, док први писани извори епске поезије датирају тек из 16. вијека.

О историјском Новаку хајдуку први је од наших писаца записао податке његов савременик Константин Филозоф у Животу деспота Стефана Лазаревића, рекавши: „Беше неки муж по природи сличан лаву (тј. неки Новак), и тај (је био) од пресветлих из давнине, под руком истоименога (Стефана) пре овога, и он као хајдучки земљама потресе тј. узнемири срца исмаилћанскога дела. И зато га (Новака) је тражио цар (Сулејман) да би га погубио. Одговор (Стефанов) беше, да он као разбојник у горама станује.“

Из ријечи Константина Филозофа види се да је тај хајдучки вођа Новак био властелин поријеклом, да је задавао велике јаде Турцима, да је био прво човјек деспота Стефана Лазаревића, да је био велики јунак и имао велики број људи уза се.

Различити историјски хајдуци који су носили име Новак – од Новака хајдука из времена деспота Стефана Лазаревића, преко Новака Дебељака из 15. вијека (Тракија и Бугарска), до Баба Новака (Румунија) – постали су инспирација за многе народне пјесме. Иако су били стварне личности, њихови подвизи и судбине временом су се преплитали и мијешали, стварајући једну универзалну фигуру хајдука Новака, посебно у пјесмама које га смјештају у планину Романију у Републици Српској.

Вук Караџић је 1815. године забиљежио легенду о Старини Новаку, његовом сину Грујици и побратиму Радивоју, истичући како је Новак постао један од најпознатијих јунака српске епике, попут Краљевића Марка.

Вук Караџић је уз пjесму Новак и Радивоје продају Грујицу још 1815. године у Народној србској пјесмарици, чији је наслов тада био „О Новаку, Радивоју и Грујици“, навео у биљешци сљедеће: „Новак, Грујица и Радивој били су (по приповијеткама народним) разбојници у Босни и Гори Романији (близу Сарајева). Грујица је био рођени син Новаков, a Радивој побратим. Новак је био родом од Смедерева, пак је од некакве неправде утекао у Романију и одвео са собом Грујицу и Радивоја. Они су живјели у Романији до превелике старости Новакове, но ни од кога нијесу ништа отимали разбојнички, нити су се скитали којекуда, него су понајвише пребивали више сарајевског пута под једном стијеном (која се и данас зове Новакова стијена), а на путу су држали свагда прострту кабаницу и на њој велики нож или сабљу, те су тада пролазећи трговци бацали на кабаницу колико је који могао и хотјео. Кад је Новак врло остарио, онда су отишли сва тројица у Приморје Адриатическо к Рисну и Перасту и тамо су, као на покајанију, живели поштено докле нијесу помрли. Новак је познат код народа српскога како год Краљевић Марко, и о њему пјесама много има. Он има два презимена: Стари (или Старина) Новак и Дебелић Новак.“

Пјесму „Новак и Радивој продају Грујицу“ је Вуку Стефановићу Караџићу пренио Тешан Подруговић који је био један од највећих српских народних пјевача у то вријеме. Од њега је Вук Стефановић Караџић записао велики број народних пјесама. Тешан Подруговић је био пјевач ког је Вук највише цијенио. Убијен је од Турака у околини Сребренице 1815. године. Пјесме (преко 20) је казивао Вуку у Срему почетком 1815. године.

Старина Новак се појављује као једна од централних фигура у епици Вука Караџића, гдје је описан као мудар и искусан вођа, са карактеристичним изгледом – обучен у медвеђи кожух и са капом од вучјег крзна.

Лик Старине Новака се развијао кроз народну епску традицију. Поред историјских чињеница које су временом преточене у легенде, посебно је занимљиво како су народни пјевачи кроз пјесме створили и оживјели Новаков лик као хајдука, а најпознатији су чланови његове хајдучке дружине – Дели-Радивоје, Новаков побратим, и његови епски синови Грујица и Татомир. Ове личности нису историјски стварне, већ представљају плод народне маште и пјесничке традиције.

Посебно је занимљив начин на који је атрибут „Старина“ потиснуо старија имена попут Баба Новак или Новак Дебељак, где је турска ријеч „баба“ (отац или старији човјек) утицала на каснију употребу израза „Старина“. Овај пјеснички атрибут се учврстио и постао неизоставни дио епског Новака, посебно у пјесмама које су записане у 19. вијеку, попут оних из Вукове збирке.

Лик Старине Новака, како га описује Старац Рашко у песми „Женидба Грујице Новаковића“, представљен је као искусан и мудар хајдук. Пјесме које приказују Старину Новака и његову дружину, попут „Новак и Радивоје продају Грујицу“ и „Грујица и паша од Загорја“, одају снажне слике народног отпора против турског ропства и правде у хајдучком животу.

Старина Новак је, дакле, кроз пјесничку традицију постао симбол хајдучког отпора и народног јунаштва, а његова епска фигура је тијесно повезана са планином Романијом и осталим елементима хајдучког живота у српској народној традицији.

Вукова збирка народних пјесама, коју је он почео сакупљати почетком 19. вијека, имала је велики утицај на оживљавање и популаризацију српске епске и лирске поезије. Многе од тих пјесама су већ постојале у усменом предању, али су с временом биле заборављене или потиснуте због политичких, културних и социјалних промјена, нарочито у периоду османске владавине.

(www.palelive.com / Фото: Старина Новак – Креирао ДАЛЛ·Е модел вјештачке интелигенције)