
Фотографије које видите снимљене су седамдесетих година, у вријеме када је жељезничка пруга и даље кроз Пале довозила људе, робу и приче из разних крајева. Свака јесен доносила је на пијацу живост – мирис свјеже паприке, пуне корпе грожђа, гомиле кромпира и сочне шљиве које су се спремале за ракију.
Трговци из Србије били су редовни гости, па се и пијаца називала „србијанска“. Стизали су возом, утоварени корпама и џаковима, док је пијаца, смјештена недалеко од станице, постајала главна сцена живе трговине и разговора. Људи су се надвикивали, погађали за цијену, мјерили на дрвеним вагама. Купци су додиривали тврде главице купуса, провјеравали да ли је грожђе довољно слатко, а неко би, онако успут, пробао и коју шљиву.
„Јефтина паприка, само данас, најбоља за ајвар!“ – дозивао је трговац из Ужица, док су домаћице већ планирале како ће напунити зимницу.
Воз који је трговце доводио још у зору, одлазио је у касним поподневним сатима, кад би се већина робе размијенила за новац. Са укидањем пруге 1. августа 1978. године, престала је и ова традиција. Пијаца је остала, преживјела и ратне године, да би након тога на том мјесту крајем деведесетих било изграђено аутобуско стајалиште.
(www.palelive.com / Фото архив Васић)
Dali je autobuska stanica i dalje na istom mestu kao i 90 tih?