Огласи
Боро (Раде) Ковачевић из села Горовићи обратио се Борачкој организацији општине Пале с циљем да појасни значење споменика жртвама усташких злочина у сеоском гробљу Црнобор. Својом причом Боро је желио да ода почаст својој породици и пренесе трагичну судбину својих најближих, чији су животи угашени током страшних догађаја Другог свјетског рата. Причу преносимо у цјелости:
„Споменик свом оцу, тројици браће и ближој родбини је подигао мој отац Раде, пред посљедњи рат 1990. године. На споменику су на једној половини уписана имена његовог оца Алексе и браће Груја, Боре и Петра. Усташе су похватали Алексу, Груја и Бору, заједно са Алексиним сестрићем Душаном Павловићем, у касно љето 1942. године, на вршају, и заробљене одвели их у Сарајево. Посљедње што о њима знамо је да су убијени у Јасеновцу.
Домаће усташе су се плашили мог ђеда Алексе пошто је био јако вриједан (крупан), и зато су га ухватили на препад. Иначе, Алекса је имао седморо дјеце: Раде, Грујо, Боро, Петар, Комљен, Ковиљка, Миленко (звани Кудо) и Милосавка. За моје стричеве Груја и Бору смо имали споменице, али су изгориле у пожару у породичној кући. Мој стриц Комљен је имао споменицу за свог оца Алексу.
На другој половини споменика уписана су имена Алексине мајке Милке, рођ. Чечар из Влаховића, и Алексине сестре Данице и њено двоје дјеце, сина Душана и кћерке Божане. Даница је била удата за Крста Павловића са Рањена, и они су живјели у Грачаници код Подграба. Душана су усташе отјерале са његовим ујаком Алексом и рођацима, а остале су заклали и запалили око Суве чесме изнад Праче. Према причама и непровјереним информацијама до којих смо дошли они су били сахрањени у Тодоровића гробљу у селу Брњица“, рекао нам је Боро.
Међутим, ова прича има директну везу и са страдањима у Одбрамбено-отаџбиснком рату. Када је Жарко Тодоровић из села Доња Брњица, заједно са својим братом копао раке, како би у породичном гробљу сахранили синове Ранка и Мирослава, који су погинули као припадници Војске Републике Српске, нашао је дјечију ципелицу. За причу о пронађеној дјечијој ципелици је сазнао Боро Ковачевић, и одмах помислио да се ради о остацима свирепо убијених из његове породице. У разговору са Жарком се усагласио да не би било у реду дирати гробове погинулих бораца. Умјесто посмртних остатака са Тодоровића гробља је понио прегршт земље, коју је спустио у гробљу Црнобор.
Ова прича је још један доказ трајања страдања нашег народа које је вишевјековно. Гробови и споменици су опомена да се страдања не смију заборавити.
(www.palelive.com / Борачка организација општине Пале)
Ne treba nama priča o starim stradanjima, danas stradamo od samih sebe. Nema ni Poćoreka, ni Francetića. Imamo politiku, nepismenost, bahatost, sebičnost i naravno Farmu.