Судског епилога за злочине нема ни након 32 године

ИСТОЧНО САРАЈЕВО – Случај „Добровољачка“, како се колоквијално назива злочин паравојних муслиманских формација и радикалних исламиста над припадницима ЈНА у Сарајеву маја 1992. године, широј јавности и послије 32 година представља непознаницу, а овај предмет још није добио судски епилог.

У Суду БиХ 27. октобра 2022. године почело је два пута одгађано суђење члану ратног Председништва БиХ Ејупу Ганићу и још деветорици некадашњих високих бошњачких војних и полицијских функционера оптужених за злочине почињене над припадницима ЈНА 3. маја 1992. године у сарајевској Добровољачкој улици.

Тада је убијено осам војника и цивила, 24 су рањена, а више десетина их је заробљено, а потом мучено и злостављано, наводи се у Атласу злочина над Србима током Отаџбинско-одбрамбеног рата који је приредио Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица.

Срна преноси дијелове текста из поглавља „Злочин у Добровољачкој“ из којег је јасно видљиво да је муслиманска страна прва испровоцирала сукоб нападом на Дом ЈНА:

Напад на Дом ЈНА у Старом Граду 2. маја представља почетак коначног обрачуна са ЈНА у Сарајеву. Припадници „Зелених беретки“, Територијалне одбране БиХ и других паравојних формација отворили су ватру на зграду Дома ЈНА нешто прије 12.00 часова.

Потпуковник Богоје Божиновски, тада начелник Дома ЈНА, о самом догађају свједочи да је када су успјели да одбију први налет непријатеља, телефоном о нападу обавијестио дежурног оперативног у Команди 2. Војне области.

„Дежурни ми је рекао да ће одмах да пошаљу помоћ. Иначе, из претходних разговора са генералом Милутином Кукањцем, ја сам имао наређење и упутство да у случају напада на Дом издржим у одбрани један сат, а да ће за то вријеме да стигне помоћ. Међутим, критичне прилике помоћ нам није стигла, а ја сам након размјене чуо да су припадници Заштитног пука који су нам кренули у помоћ изгинули на Скендерији…“, прича Божиновски.

Он је напоменуо да је 15. априла 1992. године генералу Кукањцу предлагао евакуисање Дома ЈНА, јер је већ тада било јасно да се налази у потпуном непријатељском окружењу и да се не може одбранити ни са неупоредиво јачим снагама од оних са којима је располагао.

Божиновски истиче да му је генерал Кукањац рекао да се Дом мора бранити, а да ЈНА остаје у Сарајеву.

„Напомињем да ми је приликом напада на Дом ЈНА војник Драган Пајић рекао како `Зелене беретке` пуцају на аутобус градског саобраћаја који је био пун путника. Дакле, циљ је био да се за такво д‌јело оптужи посада Дома ЈНА“, наводи Божиновски.

У овом нападу погинуо је Џевад Биџо, цивил који је био запослен на мјесту портира у Дому, рањени су војник Војислав Дуцан и потпуковник Богоје Божиновски, а заробљени су Драгослав Митровић, Селвер Шврака, Ђорђе Соколовић, Тодор Соколовић, Мустафа Чаушевић, Мунира Вуга, Милка Шуша и Петар Станишић.

Осим тога што је рањен, потпуковник Божиновски је у заробљеништву претрпио велику психичку и физичку тортур. Испричао је да је послије два дана боравка у болници, у собу у којој је лежао упао Исмет Бајрамовић Ћело са својим људима.

„Пошто сам још био тешко покретан од рана које сам задобио и исцрпљен од обилног крварења, они су ме просто подигли из кревета и однијели у једно ауто. Одвели су ме до куће погинулог припадника `Зелених беретки` који је страдао приликом напада на Дом ЈНА“, навео је Божиновски.

Тај дан је требало да буде сахрана тог лица, истиче Божиновски, а у његову кућу долазили су људи на саучешће.

„Мене је Бајрамовић оставио на улазу у кућу са двојицом стражара. Био сам у пиџами, а Бајрамовић је људима који су долазили говорио да сам ратни злочинац који је убио њиховог друга. Истовремено видео-касету која је снимљена са мојим ликом више пута је емитовала ТВ `Хајат`. Због тога су сви који су излазили из куће имали право да ме пљују, бију, да ми пријете ножем, а када сам у једном моменту пао на земљу неко лице је мокрило по мени“, навео је Божиновски.

Потпуковник Богоје Божиновски размијењен је 19. маја 1992. године. Од посљедица тортуре остао је трајни инвалид.

Сазнавши да је Дом ЈНА нападнут командант 2. Војне области Милутин Кукањац наређује команданту 65. заштитног моторизованог пука Милану Шупуту да се са дијелом своје јединице упути тамо и деблокира објекат, те превезе рањене војнике до Војне болнице.

У нападу из засједе коју су поставили припадници специјалне јединице МУП-а БиХ код Радничког универзитета „Ђуро Ђаковић“, погинули су Слободан Јелић, Срећко Јовановић и Предраг Церовић, док је више лица рањено и заробљено.

Нешто касније нападнуто је возило ЈНА које је вршило доставу хране за команду 2. Војне области. Возило се кретало из правца касарне „Маршал Тито“ ка згради Команде 2. Војне области на Бистрику, на који су муслиманске формације већ биле отвориле ватру.

Док су се водиле борбе 2. маја код Радничког универзитета, из Војне болнице према Дому ЈНА се упутила јединица Војне полиције, односно Диверзантског вода 65. Заштитног моторизованог пука ЈНА, под командом капетана Марка Лабудовића.

Њихов задатак, по наређењу генерала Кукањца, био је и да из Дома ЈНА извуку рањене војнике који су се налазили у блокади и окружењу. У помоћ рањеним војницима кренула су четири возила – два возила санитета видно обиљежена ознакама црвеног крста и два „пинцгауера“ у њиховој пратњи.

Ово је била најелитнија јединица ЈНА која се у том тренутку налазила у Сарајеву и потпуно реалним се чине теорије које говоре да су догађаји од 2. маја испровоцирани само како би се поменута јединица извукла из Војне болнице гд‌је је била на обезбјеђењу, те на перфидан начин елиминисала из даљих борби.

Када је први „пинцгауер“ дошао наспрам другог трамваја, од‌јекнуо је пуцањ. Из зграде на углу улица Обала војводе Степе и Саве Ковачевића убијен је Гвозденовић, након чега је „пинцгауер“ остао без контроле, угасио се, занио у лијеву страну и замало преврнуо.

Први „пинцгауер“ погађа нека експлозивна направа у десни доњи дио кабине гд‌је је десетак секунди прије тога сједио капетан Лабудовић. Војници, порањавани још на возилу, искачу и залијежу под трамвај, а на каросерији остају Цветковић и Пејић.

Први са каросерије другог „пинцгауера“ искочили су Драгослав Николић и Радош Пајовић, који су одмах рањени. Драгослав добија метак кроз ногу и пада преко возача првог санитета, који јауче да је рањен. Док пуца преко њега штитећи га, каже му: „Брате, и ја сам, ћути и повлачи се“.

Возач другог санитета, који је био цивилно лице, искаче из возила, силази иза трамваја бетонским насипом до Миљацке, гд‌је се некако довлачи и војник-возач првог санитета. Ту на насипу пуцњевима из зграда са друге стране Миљацке убијају војника-возача првог санитета, а возач другог санитета бетонским коритом ријеке трчи према „Ајфеловом мосту“. Код моста покушава да се попне на улицу и ту га хватају муслиманске снаге.

Сва драматичност ситуације у којој су нашли припадници 65. Заштитног моторизованог пука видљива је и из изјаве Душана Аврамовића који се тада налазио на дужности референта за сузбијање криминалитета у 65. Заштитном моторизованом пуку.

По доласку у Команду Армије, у 11.15 часова, добијено је обавјештење да је извршен напад на Дом ЈНА у Сарајеву и генерал Кукањац је наредио пуковнику Шупуту да са својом јединицом оде тамо и превезе рањене у Војну болницу и види шта се дешава.

У акцију су укупно кренула три „пуха“ и три транспортера Аврамовић је говорио о јакој пуцњави из правца града, као и да му се послије јаке експлозије јавило неколико људи из колоне која је кренула према Дому ЈНА, па је тако чуо да у два војника погинула и да има рањених.

Док се све ово дешава, почео је напад на Команду 2. Војне области ЈНА. Прво је отворена ватра на камион са храном у коме су се налазили војник Горан Дивчић и сви су га звали Дивац. Старјешина возила био је поручник Горан Белић као дежурни официр Команде Армије.

Поручник Белић је изашао из возила и ушао на главни улаз у Команду. Вид‌јело се да је рањен у десну руку и рекао је да је возач Дивчић погођен у леђа и да је тешко рањен.

У међувремену се преко мотороле јавио пуковник Шупут који је био блокиран у згради Радничког универзитета „Ђуро Ђаковић“ и рекао да нема везу са Кукањцем. Шупут је од Кукањца тражио помоћ, а Кукањац је тада рекао да је кренуо тенковски батаљон из Лукавице, те да ће доћи авијација и да се држи.

Генерал Кукањац наредио је капетану Лабудовићу преко мотороле да се са јединицом одмах упути према пуковнику Шупуту према згради РУ „Ђуро Ђаковић“. Некако послије успостављања везе, капетан Лабудовић се сам понудио да крене у помоћ Шупуту, а Кукањац је то прихватио.

Лабудовић се касније јавио и рекао да је нападнут на Скендерији, као и да је рекао да су му двојица погинула. Тада је Лабудовић остао без десне ноге, али је успио да назове након што је дошао свијести и каже да види тенкове из правца моста Врбања према њему.

Колона војно-санитетских возила која се кретала из правца Војне болнице према Дому ЈНА нападнута је из постављене засједе на раскрсници Улице Војводе Степе и новог моста на Скендерији. Засједу су поставили припадници Територијалне одбране, специјалне јединице МУП-а такозване републике БиХ, као и дијелови паравојне јединице „Зелене беретке“.

Тијела побијених војника неколико дана су остала да леже на улици. Муслиманска страна није дозвољавала да се посмртни остаци покупе и предају органима ЈНА, ваљда како би се хвалили својим „херојским д‌јелом“.

У каквом су стању били лешеви видљиво је на основу фотографија лица мјеста, као и из обдукционих записника који су вршени на Војномедицинској академији у Београду.

На основу изјава свједока, муслиманским екстремистима није било довољно што су побили припаднике 65. Заштитног моторизованог пука већ су њихова тијела спалили са електричним кабловима.

Без могућности да пруже било какву врсту озбиљнијег отпора, код платоа Скендерија убијено је 11 припадника ЈНА, и то капетан Марко Лабудовић, поручник Обрад Гвозденовић, поручник Ивица Цветковић, поручник Михад Кастрати, као и војници Бранко Поповић, Круно Бешлић, Младен Николић, Радош Пајовић, Александар Благојевић и Срђан Николић, те возач Небојша Бојанић.

Посмртни остаци Михада Кастратија и Круне Бешлића до данашњег дана нису пронађени. Осим њих, код Скендерије је погинуо и Александар Глуховић који је из касарне „Славиша Вајнер Чича“ кренуо према Дому ЈНА како би помогао рањенима и заробљеним лицима. Рањени су Михајло Бабовић, Драган Гламочић, Драган Лазукић, Драган Матић, Драгослав Николић и Милан Пејић.

За то вријеме напади на зграду Команде 2. Војне области све више добијају на интензитету. Особље и војска се од раног јутра налазе у тоталној блокади и трпе жестоку ватру којом јединице „Патриотске лиге“, Територијалне одбране, „Зелених беретки“ и Специјалних јединица МУП-а БиХ дејствују по њима.

Напади јаког интензитета су трајали све до 22.00 часа, а током ноћи је било спорадичне пуцњаве. У покушају да сачува голи живот од напада сарајевских криминалаца под вођством Јусуфа Јуке Празине на капији зграде Команде погинуо је војник Перица Новић, младић родом из околине Прњавора.

На основу претходно наведеног јасно је да је муслиманска страна прва испровоцирала сукоб нападом на Дом ЈНА.

Војници који су убијени 2. маја су били припадници Сарајевске војне области ЈНА. Родом су били са Хан Пијеска, из Пожаревца, Зворника, Београда, Завидовића, Прњавора, Какња, па и Сарајева и положили су заклетву да бране заједничку државу.

У самој Добровољачкој улици убијени су Миодраг Ђукић, Бошко Јованић, Бошко Михајловић, Градимир Петровић, Будимир Радуловић и Миро Сокић. Нормела Шуко је убијена у Улици Хамзе Хуме, док су у Добровољачкој смртно рањени Ивица Симић и Здравко Томовић који су преминули 5. маја 1992. године.

Међународна заједница, заједно са УНПРОФОР-ом, била је гарант безбједног изласка Команде 2. Војне области из града Сарајева у Лукавицу.

Какав је однос данашњег Сарајева према невино страдалим жртвама видљиво је и по томе што се помен убијеним припадницима ЈНА у Сарајеву 2. и 3. маја 1992. године умјесто у Добровољачкој улици, која данас носи назив Хамдије Крешевљаковића, служи неколико километара даље на гробљу у Доњим Миљевићима.

(www.palelive.com / Срна)