Свадба у Тексасу (Палац подршке)

157.143 (1991.)

Његова породица је имала добру кућу Сарајеву, у Храсном.

Срби из Сарајева су прогнани, расијани, широм свијета: Лукавица, Пале, Братинац Брчко, Београд, Беч, Минхен, Мелбурн, Велингтон, Торонто, Америка… Један Гардовић је свештеник у Штокхолму. Нису чак дали, овима који су пребјегли и остали ту, на периферији, на вјековној српској земљи (још од прије доласка Османлија) ни да свој нови град назову Српско Сарајево!?

Први пут сам неки дан видио пријатеља нерасположеног, потпуно сломљеног. Његов брат, са
својом породицом, од 1998. године, му живи у Тексасу, у Америци. Сви тамо раде, добро зарађују. Зову га, да овавезно дође на свадбу. Већ уплатили 180 долара за трошкове интервјуа у америчкој амбасади у Сарајеву, јер му се братић у јуну, ове године, жени. Младожења је запослен, као цијењен стручњак, у једној од најбољих, америчких нафтних компанија. Успјешан, добар, висок момак. Показује ми фотке брата и братића са Свјетског фудбалског, првенства у Саудији, па онда прелијепу широку кућу у зеленилу, у Америци.

Знао сам да неће проћи, јер су га већ једном одбили, поготово што се, ове године, ова два метузалема боре и свађају највише око доласка странаца у ту „бајну“ САД. Последњих година навалили одсвакле, а највише преко жичане мексичко-америчке границе.

„Нисам прошо, али пијемо кафу у Барију“, дође порука већ око 11 сати.

Стварно тужан, нервозан… Никад није био овакав. Сви га знају да је увијек весео, потпуно позитиван.

„Криво ми! Баш ми нешто криво…“, гледа предасе.

„Био сам тридесети по реду, јутрос. Већином млађи свијет. Сви прије мене добише визе. Двије
дјевојке из Лиштице „шпилају“ енглески с конзулом. Кад им саопштише да су добиле визе, скачу од радости. Мене, са шелтера број један, прозива нацифрана дјевојка на чистом српском (можда босанском) језику, око формулара и формалности.

„Обратите се на шалтер три“, каже хладно.

Кад сам послушно прешао код конзула на тај трећи шалтер, она „босанка“ устаде и пита да сви чују, „Господине Чедо, јесте ли понијели војну књижицу?!“

Е, тад сам знао шта ће бити. Тај амерички конзул, на солидном српском ми саопшти:

„Жао нам је, господине Матовићу, овог пута нисте испунили услове да добијете визу за САД.
Немате право жалбе, али можете опет аплицирати“.

Чедо, ставља наочаре преко качкета и јада ми се:

„Баш ме држи љутња… Овдје ми је мука негдје… Неће да попусти. Ко да сам баш ја највећа
опасност за ту силну Америку. Биће криво и брату и снајки…“

Прича како су сви фамилијарни, пажљиви једни према другима, долазе сваке године отуда,
редовно шаљу, помажу. Поново листамо породичне слике његових најрођенијих Матовића из
некадашњег Сарајева, који су се тако добро „снашли“ у каубојком Тексасу и припремају, сад у јуну, тамо, лијепу српску свадбу за сина и нову снајкицу.

Тај јунак, мој друг Чедо, са пуних својих седамдесет, препјешачи сваки дан у просјеку 20-так
километара по нашим шумским стазама и планинама. Туре испод десет километара назива
„ливадарењем“. На врховима планина направи обавезно селфи с подигнутим палцом, слика
природу, стазе и богазе, па „офејсбучи“ свима, на све стране свијета. Чини ми се, има око три
хиљаде фејсбук-пријатеља. Чувен је његов тај добри палац подршке при поздрављању са нашим младима, који га сви у граду обожавају, а посебно планинари и млади спортисти. Пише, прати, објављује, најављује и посјећује све градске спортске догађаје, редовно, потпуно волонтерски.

Воли људе, безусловно, несебично, сви то знају, осјећају и узвраћају му ту његову позитивну
енергију.

Врстан скијаш, бордер (водич, инструктор) и најискренији промотер: љепота свог града, Јахорине, Равне планине, Романије, Трескавице, Височице, Зеленгоре…

„Ма вратиће се, ако Бог да, овдје, у Српску, мој брат и моја добра снаха, сигурно. Још коју годину до пензије…“

Пишем о добродушном другу, а размишљам како су под америчиким бомбама, Срби из
Сарајевског поља, одбранили своју кућу и дједовину, а у оном нашем најтужнијем фебруару,
морали оставити све, понијети завежљаје са костима најрођенијих, упутити се у бјелосвјетско
беспуће и још бити и остати криви, неподобни, недостојни… Зашто су и како су завађени и
закрвљени, широм свијета, исти народи, исте цивилизације: Кинези и Тајванци, Руси и Украјинци,Иранци и Ирачани, Срби и Црногроци…

Али што рече један борац без руке: „ДОБРО ЈЕ…“

Слобо Ковачевић