Танасић: Наметање „босанског“ – супротно науци и Уставу Републике Српске

БЕОГРАД – Угледни српски лингвиста Срето Танасић изјавио је да је наметање „босанског језика“ противуставно и да прогласити тај језик, који би био и у службеној употреби у Републици Српској, није могуће са научне, лингвистичке основе.

Танасић, који је и предсједник Одбора за стандардизацију српског језика, изјавио је Срни да су и хрватски лингвисти примијетили да иза одлуке Бошњака да прогласе свој језик и назову га „босански“ стоји намјера да се у БиХ тај језик прогласи за једини, земаљски, а српски и хрватски као „језици са стране“.

Поводом одлуке двојице бошњачких посланика да у Народној скупштини Републике Српске предају у процедуру нацрт закона о службеној употреби службених језика БиХ у Републици Српској којим се, уз српски и хрватски, помиње и „босански“, Танасић је подсјетио да се наметањем високог представника у Уставу Републике Српске не помињу ни српски, ни хрватски, па ни бошњачки језик.

„Ако пођемо од самог Устава Републике Српске, њихов предлог није ускладу с тим највишим актом јер се у њему не помињу ни српски, ни хрватски, ни бошњачки /или како Бошњаци говоре: босански/ језик, већ језик српског народа, језик хрватског народа и језик бошњачког народа“, указао је Танасић.

Он је нагласио да се Бошњаци нису бунили кад је високи представник наметнуо тако именовање језика – асиметрично у односу на други ентитет, те указао да је Закон о језику и писму српског народа, који је 1. јуна 2022. године усвојила Народна скупштина Републике Српске, испоштовао ту одредбу.

НАМЈЕРА ДА СЕ „БОСАНСКИ“ ПРОГЛАСИ ЗЕМАЉСКИМ

Танасић је навео да су Бошњаци прогласили свој језик деведесетих година 20. вијека и назвали га „босански језик“, дакле, другачије од познате праксе да се назив језика изводи из имена народа.

Он је истакао да ни српски ни хрватски лингвисти нису прихватили тај назив, већ су једногласни да је могућ једино атрибут „бошњачки“.

Схватили су, рекао је Танасић, да то није никаква грешка, већ намјера да у БиХ тај босански језик буде проглашен за једини, земаљски, а да су српски и хрватски „језици са стране“.

„Један од највећих хрватски лингвиста друге половине 20. вијека и свјетски признат стручњак за стандардне језике професор Далибор Брозовић је још 1999. године у загребачком часопису `Језик` о томе рекао: `Говоримо ли отворено, а нема смисла да лисичимо и околишимо, прилично је јасно зашто Бошњаци желе свој језик обликовати и изграђивати онако како то њима одговара по властитој традицији и укусу, што је њихово несумњиво право, али ако тај језик назову не бошњачким него босанским, онда из тога произилази да је то домаћи, земаљски језик, а хрватски и српски да су увозни и да би Хрвати и Срби заправо требали прихватити бошњачки језик под босанским именом као свој и као општи језик за БиХ`“, навео је Танасић.

Он је напоменуо да је „до рата сарајевски, потом њемачки“ професор Милош Окука, врло компетентан за ово питање, у публикацији Академије наука и умјетности Републике Српске /АНУРС/ 2012. године написао да је та тројезичност вјештачка, исконструисана, политички и законски наметнута.

Како је тада истакао професор Окука, инаугурација „босанског језика“ као „трећег“ језика у БиХ, поред српског и хрватског, јесте политички чин с претензијама да се он под тим називом наметне цијелој БиХ и да се тиме потру српске и хрватске иначице, а „све, наравно, без неког језичког идиома који је постојао и који је некад или икад стандардизован под тим именом“.

КРАЂА СРПСКЕ ЈЕЗИЧКЕ БАШТИНЕ ГОВОРИ ОДАКЛЕ ВЈЕТАР ДУВА

Танасић је истакао да је неспорно да је бошњачки језик „посебан само по имену, дакле, симболички језик“ и указао да нема посебног лингвистичког језика бошњачког, који би имао своју посебну граматичку структуру и рјечник.

Он је указао да је више пута навођено да и већина бошњачких лингвиста тако мисли: да се тај језик лингвистички не разликује од српског, „а опет је, кажу, посебан језик“.

„Да је професор Брозовић био у праву, као и други хрватски и српски лингвисти, који су вид‌јели одакле вјетар дува, говори и чињеница да данашње Сарајево немилице и безочно краде и преименује српску баштину писану на српском језику – црквенословенском и народном, насталу у средњовјековним српским земљама Босни и Хуму – покушавају да присвоје то и подастру као садржај тог новоизмишљеног језика“, упозорио је Танасић.

Он је констатовао да, полазећи од чињенице да је у БиХ озакоњено право да сваки конституитивни народ назива језик по своме избору, „нико Бошњаке не може присилити да се усагласе са мишљењем науке“.

„Међутим, посебно Бошњаци не могу забранити српској науци, српском народу, као ни државним органима, да тај језик зову у складу са правилима српског језика: име језика се изводи из имена народа – бошњачки језик, како се именују и други језици“, објаснио је Танасић.

Он је истакао да, ако Бошњаци имају право на своје именовање језика, немају право да присвајају српско писано насљеђе нити д‌јела савремених српских писаца, што упорно програмски чине.

„Република Српска то мора озбиљно схватити и систематски бранити све што припада српском народу, српском језику и српској култури. Српска струка, посебно Одбор за стандардизацију српског језика, на то већ дуже упозоравају и на то нас све, струку, културну јавност и, посебно, државу обавезује и закон о језику и писму из 2022. године“, поручио је Танасић.

Он је напоменуо да је на државним органима Републике Српске обавеза и да штите српски језички идентитет, писано насљеђе настало на њему, али и да се баве оваквим питањима која ће се стално јављати.

Танасић је рекао да је језичка струка, посебно свесрпско свеинституционално тијело Одбор за стандардизацију српског језика, на многа питања већ дала стручни дио одговора и даваће.

„Очито је да ће у наредном периоду бити посла и за државу, у шта овд‌је не улазим, као и за Одбор за стандардизацију српског језика и за именован, али, нажалост, још неконституисан савјет за српски језик /званично – Савјет за стандардизацију језика српског народа и ћириличког писма/ при Влади Републике Српске“, указао је Танасић.

(www.palelive.com / Срна)