У септембру ове године, на подручју Требевића, у општини Источно Стари Град и у Мјесној заједници Широкача у општини Стари Град Сарајево, дошло је до озбиљног помјерања тла усљед клизишта, које је покренуло талас забринутости међу локалним становништвом. Тло се помјерило за више од два метра, а пукотине које се шире угрожавају куће у насељима Богушевац и Бостарићи, гдје су најближе куће удаљене само педесет метара од клизишта.
Иако су мјештани мјесецима упозоравали надлежне о могућности ове катастрофе, њихов глас је добио пажњу тек након трагичног догађаја у Јабланици, када је постало очигледно да занемаривање проблема може имати озбиљне посљедице, што указује на дубље системске проблеме у реаговању на еколошке и инфраструктурне пријетње.
Ђула Мемовић, становница насеља Богушевац, свједочи како је прије неколико мјесеци њена кућа почела да пуца. „Један дан је само клекнула. Када сам ушла у купатило, плочице су попуцале, зид се помјера овамо пет центиметара“, описује Мемовић.
Изградња и депоновање отпада као узрок проблема
Мјештани већ годину дана упозоравају на депоновање грађевинског материјала у близини локалних потока, што, како тврде, додатно погоршава стање тла и ерозије. Вејсил Краљевић наглашава да би у случају бујица које носе камење могло бити угрожено више од 200 домаћинстава. Међутим, одговорни су реаговали тек након што се ситуација погоршала, а клизиште постало озбиљна пријетња по живот и имовину мјештана.
Еколошки аларми и политички утицаји
Анес Подић, еколошки активиста, сматра да проблем лежи у недостатку политичке воље да се заштити околиш и живот мјештана. „Градњу подржава политика, банке, цијеле политичке странке. Тек када се догоде овакве трагедије, онда имамо реакцију“, поручује Подић. Овај случај открива како интереси инвеститора и политичких субјеката могу надјачати еколошке и сигурносне бриге локалних заједница.
Шта можемо научити?
Природа је не само наше наслеђе, већ и темељ опстанка за све генерације. Са природом се не може нестручно понашати и свако нарушавање њеног интегритета има дугорочне посљедице. Уништавање природних ресурса, као што су шуме и тло, директно угрожава животе људи и стабилност околине. Никаква економска корист не смије бити испред заштите природе, јер су њени ефекти неповратни. Улагање у развој не смије доћи по цијену уништавања животне средине, јер посљедице таквих поступака увијек стижу са високом цијеном – било кроз губитке имовине, или, у најгорем случају, кроз губитке живота.
Ова ситуација на Требевићу показала је колико је важно да се према природи односимо са поштовањем и пажњом, и да приоритет увијек треба да буде на очувању њених ресурса. Такође, указује на неопходност превентивног дјеловања и сарадње између институција. У тренуцима када су природне непогоде на видику, не смије бити мјеста одлагању или небриги. Једна од најважнијих лекција је важност слушања гласова локалне заједнице, јер су мјештани често први који примјећују промјене у својој околини и могу да пруже драгоцене информације за правовремено реаговање.
Поред тога, овај случај открива недостатке у комуникацији између различитих нивоа власти и институција. Сви надлежни органи морају радити заједно на осмишљавању и примјени планова који ће обезбиједити одрживи развој и заштиту животне средине. Потребно је увести строже контроле и регулативе за изградњу у осјетљивим подручјима, како би се спријечило неодговорно депоновање отпада и неконтролисана сјеча шума које утичу на стабилност тла.
Ако наставимо са неодговорним приступом, посљедице ће бити још озбиљније и неће бити само локалног карактера. Наше планине, ријеке и шуме су наша одговорност, и на нама је да их сачувамо за будуће генерације.
(www.palelive.com)
Na Trebevicu je osnovana JU Park prirode, koji je zaštičeno područje, a čiji direktor je sa Pala. Trebević sve jeste, osim toga. Svi to znaju u Gradu Srpskom Sarajevu, samo ih zaboli uvo, jer su sve partije uključene u destrukciju i prodaju Trebevića. Da klizište nije krenulo na Širokaču, ne bi se ni sada ništa pričalo. Dovoljno je pogledati kako su uništene sve planirarske staze prema vrhu, a o putu do gore se može roman napisati.