Три пушке уздрмале три царства

УЛОГ – У Улогу, који је сада у општини Калиновик, пукле су три невесињске пушке које су уздрмале три царства, испричао је за Срну професор Правног факултета Димитрије Ћеранић.

Ћеранић је подсјетио да су Прва невесињска пушка и сердар улошки и невесињски војвода Перо Тунгуз, као један од вођа Невесињске пушке, 1875. године уздрмали турску царевину.

Послије тога, додао је он, Друга невесињска пушка или чувени Улошки устанак 1882. почео је у јануару те године нападом на жандармеријску станицу.

„То је први и посљедњи пут у историји да су српски и муслимански живаљ били на истој страни. Супротставили су се аустроугарским властима које су хтјеле насилно да одводе у аустроугарску војску становнике ових простора, `цијеле Херцеговине и Босне`, што је била покрајина коју је Аустроугарска добила на управу послије Берлинског конгреса и коју је анектирала послије тога 1908. године.

Ми смо овд‌је имали у тој Другој невесињској пушци неколико хиљада устаника, да је морала аустроугарска власт да пошаље 10.000 војника да у крви угуши тај устанак. На Моринама, на Висоравни, недалеко одавде у Црвеном кланцу, топовима су морали да пуцају по устаницима. Све од јануара до априла 1882. трајао је тај устанак“, навео је Ћеранић.

Занимљиво је, каже, да су аустроугарске окупационе власти и војни управни органи Херцеговине и Босне тадашњи свој рођендан годинама послије тога славили у Улогу, шаљући поруку људима најслободарскијег краја да ће аустријска војска бити ту да им не дозволи да се никад више не дигну на устанак.

„И имамо Трећу невесињску пушку, први организовани отпор фашистичким властима на тлу поробљене Европе о коме се мало говори и мало зна. Трећег јуна 1941. године у селу Дрежан у Невесињу подигнут је први организовани устанак на тлу Европе. Дакле, то су три невесињске пушке, а Трећом је срушено и њемачко треће царство – Трећи рајх. Ми довољно знамо каква је то сила била“, напоменуо је Ћеранић.

Он је нагласио да је у Улогу 1941. године страдало српско становништво од тадашњих усташких власти Независне Државе Хрватске /НДХ/ које су, заједно са локалним муслиманским становништвом, извршиле геноцид на српским живљем.

ПРИДВОРИЦА И „НОЖ“

Ћеранић је истакао да се недалеко од Улога налази село Придворица, гд‌је се догодио најмасовнији злочин у Другом свјетском рату, у којем нико жив није претекао.

„Скоро 200 душа из села Придворица побијено је у масовном злочину на Божић 1942. године, кад су усташе из околних села побиле српски живаљ Придворице и оставиле пусто село“, подсјетио је Ћеранић.

Он је прецизирао да је у том селу постојала црква и да су у тој цркви били попаљени становници Придворице, што је био мотив за писање романа „Нож“ Вука Драшковића и снимање истоименог филма.

„То село је потпуно затрвено. Тако су прошла и остала села улошкога краја, па можемо слободно рећи да је овд‌је извршен геноцид над Србима на почетку Другог свјетског рата, да би потом ова подручја ослободиле устаничке војске 1942. године, гд‌је су Срби, и четници и партизани скупа, ослобађали та села од усташких власти. Овд‌је су онда преузели контролу Италијани и спријечили даљи покољ над српским становништвом“, навео је Ћеранић.

Тако је српски народ, каже он, издржао навале разних окупационих власти, турских, аустроугарских и НДХ.

СРПСКИ ВЕЛИКАНИ СРЕДЊЕГ ВИЈЕКА

„Наша Неретва памти овај српски крај и приче из времена првих српских држава на овим просторима, а поменућемо само жупу Вишеву. То је Улог, који је био важан регионални центар тадашњих српских малих племићких држава на овом простору“, указао је Ћеранић.

Он је рекао да је ту била успостављена и царина између јужних и сјеверних српских крајева.

„Ту сте имали царинску испоставу тако да се једно брдо зове Царина. Овд‌је су долазили и управљали Сандаљ Хранић и Стјепан Вукшић Косача. Овд‌је су били српски великани средњега вијека“, нагласио је Ћеранић.

У ЦЕНТРУ УЛОГА БИЛА БИСТА КРАЉА ПЕТРА

Ћеранић је открио да се на централном дијелу општине Улог налазила биста краља Петра Првог Карађорђевића, који је био управо један од устаника у Невесињској пушци, коју је недалеко од Улога повео Перо Тунгуз.

„Захвални Срби овога краја, који су учествовали у том устанку, подигли су му споменик. Њему, као некоме ко је био цијењен у народу, ко је био један од вођа и вјесника слободе, српски вјерујући народ одавде из Улога подигао је споменик за вријеме Краљевине Југославије“, напоменуо је Ћеранић.

То је било централно мјесто у Улогу. Ту је у доба Краљевине Југославије био мали парк са клупама гд‌је би сви који су долазили да сједну и одморе се гледали у бисту краља Петра.

„Када је дошао Други свјетски рат, када је НДХ завладала, српски борци, вођени тадашњим командантом Југословенске војске у отаџбини, задуженим за овај крај, заједно са Крстаном Руданом, узели су тај споменик и, да га не би власти НДХ уништиле, сакрили и закопали“, нагласио је Ћеранић.

Према свједочењима, прича Ћеранић, они који су били тада са Руданом ту бисту су закопали иза црквене зграде.

„Ми смо дошли на идеју да ископамо бисту и да је вратимо на њено мјесто, да се поново биста краља Петра нађе у Улогу. Тешко да ћемо доћи до бисте јер је вјероватно дубоко закопана, али ми не одустајемо од те идеје“, поручио је Ћеранић.

Он је додао да ће бисту, уколико набаве неку справу која ће им помоћи да открију тачно мјесто гд‌је се налази, ископати, па ће потом позвати и потомке династије Карађорђевић да дођу у Улог и угосте их.

„Ако икада нађемо бисту, вратићемо је на то мјесто“, истакао је Ћеранић.

УМЈЕСТО БИСТЕ – ПЕКАРА

Као што је биста била духовна храна и сјећање на борбу за слободу, наставља Ћеранић, тако је у доба комунизма на мјесту бисте наставио да се храни народ Улога.

„Како? Тако што је овд‌је била подигнута пекара. У тој пекари су печени хљеб и пециво за све ђаке улошке школе, за све државне службенике који су живјели и радили у Улогу, за све оне путнике, намјернике којих је било стотине и хиљаде у току дана који су пролазили кроз Улог“, напоменуо је Ћеранић.

Он је додао да је та пекара срушена прије неколико година, а да је престала да ради већ седамдесетих година прошлога вијека.

„Међутим, остаје свједочанство свих који су долазили овд‌је у Улог, који би знали, Улогвјеровали или не, да купе тај бијели хљеб и како су они говорили, да га смоче са оним црним, тежачким хљебом. Њима је тај бијели хљеб буквално био као неко месо, као неко печење. Толико им је мирисао, толико им је био укусан. Тако да сјећање и на бисту краља Петра и сјећање на пекару живе међу свим оним становницима Улога и путницима намјерницима који су у прошломе вијеку пролазили кроз Улог“, истакао је Ћеранић.

(www.palelive.com / Срна)