Тулски путопис: Народ који не може да изгуби рат (III дио)

…Уопште руска географија и руски пејзаж су посебни, то је већ добро познато, хиљаде српских путописаца и српских људи који су од средњег вијека ишли у Русију, примијетили су као и ја, до које мјере су руска географија и руски пејзаж посебни. Они граниче, као и достигнуће руског ума, са нечим немогућим.

Када идете од Москве до Туле прати вас 200 километара брезове шуме испресијецане ту и тамо боровом шумом. Уопште, свугдје је шума. Руси су нам рекли да на ораницама намјерно саде брезе у густом редослиједу да спријече ерозију земљишта. Понекад је присуство бреза артифицијелно, вјештачко, намјерено. Постоје наравно у Русији цијели комплекси природне брезове шуме и кад се човјек вози, онако прилично шокантно је видјети километрима и километрима дугу брезову шуму и човјек се нехотице сјети сцена из филма Иваново дјетињство и сличних неких филмова у којима се сцене одвијају у таквим шумама.

Даље на истоку, ниже Новогрода, почиње четинар који се хиљадама километара простире као тајга. Занимљиво је нама са стране, пробати ослушнути, осјећати, осјетити како функционише и како дише свакодневни руски живот. Свакодневни обични руски човјек, дјевојка, момак, нарочито на фону рата који се одвија.

Ви у Русији готово да не можете осјетити да се дешава рат док вам не кажу да је 300, 400 или 500 километара од тачке на којој се налазите почетак линије фронта, да ли на Курску, или јужније. Ту и тамо видите нова гробља, за оне погинуле и ту и тамо видите огласе и плакате, доста плаката хероја овога рата.

Иначе, по свему што се види чини се увјерљивом та статистика која каже да је Русија тренутно европска економија број 1. Много се гради, шире се путеви и шасеје. Чувени пут Москва – Кијев се шири, у смислу да треба да прими некога из Кијева или одвезе некога у Кијев. Тако су нам рекли. И могуће је на свим тим разним мјестима уочити одређене разлике између нас и њих.

Сваки руски град има Кремљ који је обично повећа тврђава некад окречена у бијело, као у Казању или Тули, у центру које стоји прелијепа бајковита катедрала, саборни храм, треба памтити да све то прије 30 година није постојало, цркве нису рушене, али су претваране у магацине, све је било срушено и запуштено. Сада је све то васкрсло, испред сваке цркве стоји споменик неком од националних хероја, ту доминирају Свети Димитрије Донски или Свети Александар Невски изливени у бронзи у руској школи вајарства која је доста реалистична и доста лијепа.

Мој утисак на фону рата у Русији и око Русије и на фону наших комешања и гибања омладинских и старачких, је да руска омладина не дјелује тако агресивно као наша. Пролазили смо поред гопника – њихових хулигана, групица дјечачића који знају да буду незгодни, који су се упутили на 20 километара даљине да ударају песницом ону крушку и да одбројавају силину ударца изливајући свој тестостерон. Ни тада нисам осјетио никакву инстинктивну опасност или напетост, пријетњу, сметњу од њих. Има ли то или нема везе са мојом брадом која им се чини свештеничка, мислим да нема.

Одмах ниже на Тверу, у тулској главној улици која је веома бајковита, гдје је кућа Љескова, на даљини од 10-20 километара је мјесто одакле потиче Тургењев, 10-20 километара одатле је Јасна Пољана, велим то је центар, срце или једно од срца Русије, имате те пабове, написане на ћирилици, али модерне, урађене по стандардима и по рекламним копијама или по руским верзијама западних пабова гдје су живе свирке. По правилу те живе свирке свирају руски рокенрол за који се код нас и не зна толико, који се презире, који има велику вриједност и велика достигнућа. Уживо, два момка, момак и дјевојка или старији човјек као пратећи вокали и једно осјећање мира и неугрожености и не баш српске кафане која као да је изашла из филма Скупљачи перја са тим граничним вриједностима самопонижења или самоунижења, издавања и одавања љубави.

Мало је мирније, не говорим о бајкама, и ту се пије и ту се пјева и ту се весели, али осјећа се и на улици и на свирци и код момчића који свирају, чини ми се да сам чуо некакав џингл од Нирване, осјећа се атмосфера као код нас 80-их година, а опет је модерно.

Нисам видио, пролазећи многим тим улицама, ниједно пијано лице, ниједно надрогирано лице, никога ко се ваља, никакве туче, никакве ексцесе. Такође морам додати да нисам видио полицајца, на стотинама километара које смо прошли, сем једног који је веома, невјероватно пристојно зауставио некакав аутомобил у ординарној контроли. Нема тензије и преше, тог тоталитаризма, те диктатуре која се учитава, за коју су карактеристичне свуда присутне камере, видео надзор и перманентне полиције. Само на једном мјесту смо видјели два војна камиона који су се упутили ко зна гдје.

Рат се не осјећа, рат се види на два или три мјеста гдје су гробља ископана, за која су нам дали наслутити да су посвећена садашњим ветеранима. Слична та дискрепанца се осјећа у црквеној атмосфери, у већ познатом да жене не могу у цркву и у манастир да уђу без марама и без хаљина, одмах их чувар на капији врати.

Ту су интересантне паралеле, нпр. Оптинска пустиња је из 18. вијека, је релативно модеран, савремен манастир, савремен у смислу рестаурације. Руси су мајстори да врате и рестаурирају оно што им је погажено, а погажено им је било скоро све у њиховим ратовима. Ви не можете да приђете ниједном граду централне Русије око Москве а да не наиђете на споменике и на топове – довде су дошли Нијемци. Ниједан тај град није узет и није заузет. Москва и са сјевера и са југа на 16. километру је одбрањена од Њемачке најезде и то је означено тим споменицима.

Ту су мало другачија лица Руса који су на исповијестима и причешћима. Литургијске, богослужбене, причасне праксе се разликују од већ код нас увријежених, које су дошле са неким новим таласом теологије и богослужења које је ближе Грчкој.

Трећи утисак је утисак који је мене доста интересовао на конференцији и на обраћањима званичних лица која се на пленарним предавањима и преко билборда обрате. Неки од њих су веома знаменити правници који су се по сазивима Уједињених нација, Сједницама безбједности УН-а обраћали у свим овим вишедеценијским напорима да се НАТО не шири.

Настојао сам да обратим пажњу на то да видим како Руси реагују на оно што су они звали Западни партнери и морам рећи да се ту сада осјећа непремостив јаз. Сада је код њихових званичника неповјерење и презир према Западним партнерима, према Европској унији, према њиховим непријатељима који ратују с њима, дошло до усијања. Њихов патос и реторика изгледају сада заиста као реторика и као емоција из Другог свјетског рата када су схватили ко их и на који начин напада. Немате осјећај да је то народ који може да изгуби рат.

И руски простор је такав. Ви можете да идете километрима и километрима да не видите човјека, видите само просторе црне земље – ја сам питао је ли то гар, спржено кукурузиште или земља, то је потпуно црна земља.

Руси су самодостатна цивилизација која може да се изолује од остатка свијета. Они имају све, или могу да имају све своје, од чипова до наука. Имају своју номенклатуру, свој систем мјерења, своје вриједности, своје житнице које су довољне, у неком смислу, за цијели свијет, а камоли за Русију.

Мој утисак од 2022. године до 2024/25. је да се постепено осјећа удаљавање од западних вриједности које су преплавиле Русију 90-их година и сада је то некакав аутентични, спонтан веома опуштен живот.

Русија је мјесто у коме се нерви опуштају, не само због пространства и православља, него и због тога што је нарав, натура руског човјека таква због огромности, због чињенице да они знају да су своји на своме и да није никад освојена та земља, никад окупирана. И када је требало да буде окупирана они су били у стању да запале своју престоницу, оставе је Наполеону и да се поново врате послије мјесец дана. Да се Наполеонова или Хитлерова или Карлова, ма чија армија више никад не састави, нити тај народ да се икад састави након што је ударио на Русију.

Примијетио сам пад у односу на `22. годину, пад броја луксузних возила западњачке производње, особито мерцедеса, који су када сам `22. био у Москви доминирали до границе гротеске. Данас то већ не може да се види, данас због природе санкција и односа са западом тешко их је ремонтовати. Многе франшизе попут Мек Доналдса и сличних су преименоване у руске, нпр. Мек Доналдс је постао Укусно и тачка. Репертоар често остаје исти, уђете и наручите, али је руско. Тај огромни западњачки слој, који је `90-их зацементирао одозго Русију је русификован – у то не треба сумњати.

Армијски корпуси, армијски кампови и армијска мјеста, војна мјеста, по правилу су ограђена и не може да се уђе у њих, ту се осјећа посебност неког статуса. Често су велики дијелови шуме под оградом и под арматуром гдје не може да се дође. Осјећа се да је то цивилизација, увијек била и јесте, која се никад није одрекла својих прерогатива и својих капацитета, таквих одбрамбених механизама као што су оружје и фабрике.

То се осјећа и по покривености и по употребљивости интернета и интернет канала. Јутјуб и фејсбук не можете да отворите, заблокирани су, вајбер је заблокиран, раде само руски канали. Свака суверена, или цивилизација која тежи суверености, прије свега треба да ријеши проблем статуса интернет истине, тог нултог меридијана, да се не одређује ријеч године и нулти меридијан из Лондона. Све се то осјећа у Русији.

Прије неколико година смо министар Будимир и ја учествовали на неком конгресу са Русима који су били у Бањалуци и ја сам тада њима рекао да је неопходно за Србе и Русе, па и за сваки други народ коме је стало до себе, да се врати на свој централни национални мит. Централни национални мит је особито руско православље, Руска православна црква која је дио цркве Христове.

У Русији постоје подручја гдје и да постоје велика, огромна, да не кажем нуклеарна бомбардовања не би могла никога да озлиједе, јер је ријетка насељеност у тој огромној земљи. Села у односу на српска дјелују сиромашнија, руски човјек који живи на селу или у мањим мјестима, предграђима неких градова дјелује незаинтересованији за хигијену свог екстеријера. Тај екстеријер некако не значи њима много. И ту се присјећам изреке чувеног светогорског старца из јако познатог исихастичког манастира Каракала са Свете Горе који са новинаром, лаиком се не усуђује и не жели да улази у разговор о стањима душе и молитве, говорећи: „Па ви Руси сте познати по субјективној оријентисаности, по интроспективности“.

Четврти мој утисак су књижаре. Многе класике de facto ја нисам могао да нађем и многи класици који су класици унутар руске номенклатуре књижевности се не чине познатим дјевојкама и момцима и људима који раде у неким од књижара у којима смо били. Оно што је класика, што је златни вијек од Пушкина, Гогоља на овамо, се тиражује и штампа у најсавременијим издањима, али ако мало скренете у нешто што је изван мејнстрима нећете пронаћи и сусрешћете се са једним падом знања. И код њих се примјећује тај интернетски пад знања уз силовито велико кориштење телефона.

Читају. Редовно, од аеродрома, од Истамбула па на даље, људи који држе књиге су готово по правилу Руси, али већина људи и даље држи телефон. Књиге су јефтине, сувенири и бројанице по манастирима су скупљи него код нас и пракса производње тих сувенира и пракса смијештања поклоника, ходочасника по манастирима унеколико се разликује од наше, али укупно агрегатна организација молитвености и црквености у Русији је другачија од наше балканске.

пише: доц. др Олег Солдат

(www.palelive.com)