
У склопу претходно реализованих договора између неколико универзитета у Русији и нашег Министарства за високо образовање Републике Српске продужене су активности, сарадње са неколико универзитета. Овај пут смо се одазвали на позив Тулског факултета у Русији поводом велике, важне, централне конференције посвећене осамдесетогодишњици побједе у Великом отаџбинском рату односно у Другом свјетском рату.
Конференција је одржана у граду Тули 27. и 28. марта, на конференцији је учествовало на десетине домаћих и доста учесника аналитичара, професора и стручњака из других земаља. Међу гостима је било и неколико српских професора из Републике Српске и неколико професора из Републике Србије.
Са Бањалучког универзитета смо се на позив одазвали декан Филозофског факултета проф. др Срђан Душанић, психолог, проф. др Горан Латиновић, историчар и доц. др Олег Солдат, философ са Филозофског факултета у Бањој Луци, дакле философ, психолог и историчар, што мислим да је добра и необична комбинација да се објасни феномен Другог свјетског рата на тој конференцији. Из Источног Сарајева је ту био проф. др Драга Мастиловић директор Института историјских наука, и из Србије проф. др Милош Ковић, историчар.
Као што видимо историчари доминирају, били смо само један психолог и један философ, што вјерујем да је унијело у наш преглед и у наш доживљај цијеле ствари као и у наша излагања додатно свјетло. Проф. Душанић је излагао Педагошко-психолошки профил досадашње методике меморијализације Другог свјетског рата на нашим просторима, проф. Латиновић је излагао рад о меморијализацији отаџбинског рата као продужетка догађаја из Другог свјетског рата, дакле догађаја из `92-`95. године прошлог вијека, проф. Ковић је говорио о континуитету нацистичке и фашистичке идеологије од Другог свјетског рата преко догађаја деведесетих година до догађаја у Украјини, а доц. др Олег Солдат је говорио о логору смрти Јасеновац и о његовој меморијализацији или немеморијализацији у српској књижевности у дјелу Бранка Ћопића, а опет у вези са Великим отаџбинским ратом.
Конференција је отворена веома јарким излагањем стаљинградског ветерана, стогодишњака, који је одржао пленарно предавање које је било веома упечатљиво, јер иако је ријеч о стогодишњаку, било је јасно да је ријеч о веома виталном човјеку који не користи нити наочале нити помагала и који је успио да прочита и све папире и све рукописе и не само да понуди правилна сјећања на Други свјетски рат из Стаљинграда, него и да их контекстуализује и врати у садашњи тренутак када још увијек траје Велики рат у Украјини. Након тога су услиједила предавања по секцијама.
Цијела конференција током рада та два дана и након тога била је, особито за српске госте, пропраћена низом, од стране руских домаћина нарочито ректора Тулског универзитета и његових помоћника, цијелим низом програма, културних програма и понуда од којих бих ја издвојио као најупечатљивију вишечасовну посјету најпознатијем меморијалном центру маузолеју у околини Туле, а то је родно мјесто и имање Лава Николајевича Толстоја – Јасна Пољана.
Ту смо провели неколико сати под вођством водећих толстолога из Русије и гдје нам је добродошлицу пожељела прапрапраснаха Лава Толстоја, супруга прапрапраунука Лава Толстоја, који је недавно био у посјети Бањој Луци, када је отворена једна изложба посвећена Толстојевој реакцији на анексну кризу с почетка 20. вијека.
Дакако, та посјета Јасној Пољани је била веома потресна и веома упечатљива, Јасна Пољана је огроман комплекс, за наше појмове, који је сачуван у потпуности у изворном стању. Све до папирића и до књиге је сачувано, што је поприлично фасцинантно с обзиром на то да је Јасна Пољана била четрдесетпетодневни штаб Гудеријанове армије. Сам генерал њемачки, нацистички Гудеријан је неколико дана провео у Јасној Пољани и заиста смо сазнали да су приликом напуштања када је попустио напад тј. кад је Црвена армија пробила блокаду Туле и кад је прешла у контраофанзиву, кад су нацисти почели да се повлаче, Нијемци покушали, као што су урадили са другим маузолејима нпр. од Чајковског, да спале Јасну Пољану. Ученици и сељаци околни су угасили тај пожар.
Нама је показана просторија у којој је посут бензин који је врло брзо могао да та руска здања и његову кућу у којој има 28.000 књига спржи. Додуше, тада није било 28.000 Толстојевих књига, то је тада била у Европи једна од највећих ако не и највећа приватна библиотека. Она је претходно, прије Њемачке окупације пресељена преко Урала у град Томск, гдје је у једној просторији у Томском универзитету смјештена на чување заједно са Пушкиновом библиотеком, чак из Москве су евакуисали Пушкинове личне књиге. Што говори о односу који су Совјети имали према културном насљеђу из империјалне Русије.
Јасна Пољана је ослобођена већ `41. кад је попустио напад нациста, али књиге Толстојеве су враћене тек послије побједе `45. године, поредане и враћене у истом броју и редослиједу у каквом су оне биле за вријеме Толстоја. Ви када уђете у Јасну Пољану у дом, у дворац Толстојев, који није дворац по мјерилима Западне Европе, то је скроман дом по мјерилима феудалних палата Западне Европе, вас запахне мирис скромности, аскетизма и старине. То је прилично скромно мјесто када га доведемо у везу са номенклатуром двораца грофова.
Само имање је огромно, готово безгранично, можете да идете сатима и сатима, да јашете, да обилазите то подручје. Сам гроб Лава Толстоја, неозначен, необиљежен јер је гроф Лав Толстој екскомунициран из православне цркве 1901. године, налази се релативно далеко од дома, километар далеко, на једном мјесту које је повезано за сентиментално дјечије сјећање писца, које он везује за свог тад већ упокојеног брата, гдје лежи тајна људске среће и тај гроб аскетском аномичношћу и монолитношћу је потресан.
Јасна Пољана је један од програма који нам је понуђен, не мање упечатљив, ако не и јаркији примјер је посјета многим музејским мјестима укључујући централно музејско мјесто у Тули а то је Музеј оружја у Тули. Тула је срце оружарно или индустријско-војни комплекс у којем се производи већ 350 година најквалитетније оружје у Русији и тај музеј је један огроман комплекс у коме можете да видите од најстаријих типова наоружања које је увео Петар Велики до релативно најновијих, најновија наоружања која се производе су наравно сакривена од очију посјетилаца, али можете да видите права ремек дјела која немају цијену.
Пушке разних императора, опточене слоновом кости, златом и сребром, које дословно немају цијену су смјештене ту. Можете да видите прототипе, прве прототипе које је током 60-их том музеју подарио Михаил Калашњиков, на којем прототипу је изграђена та легендарна пушка. Можете да видите легендарну пушку абакан која није ушла у употребу сем у специјалне одреде у руској армији и безброј других наоружања, од топова до пушкица и пиштоља величине 2цм који пуцају.
Руско оружарство заиста нема такмаца, руски оружари су током вијекова желећи да покажу западним прототипима који су долазили из Белгије, Енглеске, Француске, из других земаља, развијали свој јувелирски таленат те су умањивали те прототипе и правили од њих права умјетничка дјела.
Тула је оружарно срце Русије и за свакога ко је познавалац оружја то је апсолутно ходочасничко мјесто, па чак и за нас који се не разумијемо у многе техничке детаље и појединости онога што су нам водичи екскурзија објашњавали. Оно што је интересантно да су водичи екскурзија често студенткиње историје које оружарном терминологијом и историјом баратају боље, рекло би се овако са стране, него наша професионална, стручна лица која можемо да видимо у медијима. То је потпуна посвећеност цијелој тој ствари.
Зашто спомињем Музеј оружја, прво, зато што га је основао Петар Велики, послије цијеле једне анегдоте сусрета са механичким и мануелним способностима сељака и радника тог краја тада у 17. вијеку, али и због тога што тек на фону тих многих, преко 20 фабрика наоружања и тог музеја ви схватите зашто је баш ту у непосредној близини написан највећи роман у историји човјечанства о рату (Рат и мир) и можда да разумијете и дио Толстојеве личне и породичне субјективне трагедије. Дакле то је заиста потресно.
пише: доц. др Олег Солдат
(www.palelive.com)