Огласи
Мој лични интерес, зашто сам уопште дошао на Међународну конференцију у Тули је био да посвједочим на руском језику сазнања о нечему о чему се не зна довољно у Русији, а то је номенклатура логора смрти. Кратким сажетком мог излагања истакао сам да је у историји човјечанства постојало само седам логора смрти, шест њемачких и један хрватски – Јасеновац. Причао сам о Јасеновцу и о начину како се присуство и одсуство тог логора смрти Јасеновац одразило на литературу, односно како се одразило на опус најчувенијег, најпознатијег југословенског писца који је трагично завршио исто као што је трагично завршила и земља која је прећутала Јасеновац.
Било је потребно истаћи Русима, да упркос њиховим напорима и жртвама које су они поднијели а таквих у историји нема и не постоји у Другом свјетском рату, ипак је потребно истаћи разлику у дефиницији између сабирних, радних, концентрационих и других логора. Истакао сам да у српском, хрватском, европском и свјетском јавном простору постоји неколико тенденција које све воде ка неутрализацији и ка забашуривању чињенице да је Јасеновац прије свега логор смрти.
Посве невезано за то колико је људи у самом логору убијено, то је посве ирелевантна чињеница с обзиром на то да је на територији НДХ стотине хиљада Срба убијено, људи су убијани више на праговима, по јамама и по приморју него што их је успјело доћи до Јасеновца, но то ни мало не мијења статус и чињеницу да је као са Аушвицом (Биркенау), Собибором, Белжецом, Треблинком, Мајданеком, Јасеновцем управљала посебна група људи који се уопште нису бавили ратом.
То је била Трећа усташка управа НДХ, то је државни орган, као што се логорима смрти бавио посебан орган посебна управа, одјељење унутар СС то је Totenkopfverbände – то је Трећа управа СС – људи који су имали посебне инсигније, посебна знамења, посебан облик мртвачких глава испод оних СС-ових и којима посао 24/7 током четири године није био рат против Руса, Рома, Срба, Енглеза но истребљење људи. Дакле, логори истребљења.
О томе сам излагао рад на конференцији, да је немогуће негирати, да је безобразно, издајнички, клеветнички негирати номенклатуру која је особито у њемачком језику итекако морала да буде позната, а нарочито боли чињеница да онако метонимијски до дан данас људима излети „концентрациони логор“ или „сабирни логор“ Јасеновац.
Јасеновац није никакав сабирни или концентрациони логор, иако је имао хибридни карактер, али и Аушвиц-Биркенау имао је хибридни карактер, то јест док ваљају и док трају – људи раде на поправци и производњи гума, а онда их преселе у дио кампа који се зове Биркенау, гдје је рок трајања људског бића максимум 24 сата од уласка на капију до изласка кроз димњак.
Јасеновац је имао другачију номенклатуру, дивљачкију, звјерскију, непосреднију, контактнију, са ножевима, клањима и непосредним свирепостима од којих су се згражавали и нацисти. И о успјешности тог логора говори и чињеница да су и Нијемци дигли руке од тога и пустили их да „раде“. И то је један од разлога због кога ултимативно данас Срба у Хрватској више нема.
Након конференције и организованих екскурзија, нас тројица професора из Бањалуке, личним аранжманом отишли даље у обилазак неких других мјеста.
Посјетили смо вјероватно најчувенији манастир, један од најчувенијих манастира у историји православља, Оптинску пустињу, гдје смо преноћили и имали прилику да се исповиједимо, причестимо, да гледамо ту конфигурацију, тај догађај који нема равнога себи, нема аналогије у остатку православног свијета, када се на свеноћном бдењу касно у ноћ хиљаде људи у потпуном мраку исповиједа у сузама свештеницима и јеромонасима, у манастиру који је огроман, који броји десетине храмова и капела, гдје су разасути гробови неколико покољења Великих оптинских стараца.
Недавно, прије неколико седмица, упокојио се посљедњи Велики оптински старац Илија. Били смо и на његовом гробу, он је био духовник руског патријарха Кирила.
Треба рећи да је Оптинска пустиња до прије 30 година била фудбалско игралиште. Бољшевици, совјети, сравнили су са земљом то мјесто и за 30 година Руска православна црква и руска држава успјеле су да у потпуности подигну и рестаурирају манастир, онакав какав је био.
Било је нарочито потресно проћи између споменика, феноменалног споменика Фјодору Михајловичу Достојевском, неколико стотина метара према легендарном скиту Светог Јована Претече у којем су, наиме, и живјели Велики оптински Свети старци. На ивици између скита у који је забрањен улазак и манастира била је келија најчувенијег оптинског старца Светог Амвросија Оптинског, која је увијек била отворена за десетине, хиљаде, милионе људи које је он током живота примао. Имао је два излаза у скит – на монашке службе и имао је скит према свијету. Ми смо били дословно на вратима и на степеницама кроз које су пролазили Гогољ, Достојевски, Толстој и толики други. У келији Св. старца Амвросија Оптинског непрекидно гори лампада као символ прејемства старачке традиције.
Оптинска пустиња је интересантна зато што је то барокни манастир чији темељи су постављени у 17. вијеку као монашко житељство, чије златно доба је крај 18. и цијели 19. вијек до бољшевика који су побили на крају те монахе. Посљедње убиство је било 1993. године када је сатаниста убио три монаха, на чијим гробовима је сада изграђена капела. Ту су забиљежена чуда и служе се службе.
Нас тројица смо у пратњи руских домаћина, који су нам изашли у сусрет, посјетили још једно монументално мјесто од којег застаје дах, а то је Музеј Куликовске битке на Куликовом пољу. То је руска Косовска битка, која се одиграла девет година прије Косовске, између Татара и Руса, гдје су Руси предвођени Светим Димитријем Донским и под благословом Светог Сергеја Радоњешког побиједили Татаре и то је почетак краја Татарско-монголског ропства.
То поље је огромно, не може да се услика камером, а оно што је нарочито упечатљиво је музеј. Нашим историчарима није било свеједно видјети како изгледа музеј посвећен једном једином датуму и догађају у руској историји. Обични руски ђак кад дође у тај музеј упозна, кад прође цијелу екскурзију која може да траје три сата, практично цијелу руску историју. Ми немамо сличан, Срби не посједују сличан монумент, сличан споменик.
Морам признати да је на мене тај музеј оставио већи утисак него нпр. Гугенхајмов музеј холокауста у Јерусалиму или Гугенхајмов музеј – умјетничка галерија у Њујорку. То је нешто потпуно интерактивно, потпуно инклузивно, потпуно модерно што комбинује дигитализацију, савремене и старе технологије. Ту видите оригиналне књиге из 14. вијека скениране на посебним справама које можете да прелистате, ту можете да видите више обавјештења на једном зиду о Косовској бици него на многим мјестима у Срба, са прелијепим статуама и бистама Милоша Обилића, са натписима и објашњењима на зиду која се тичу ратова из 14. вијека када се одиграла Куликовска битка.
У том музеју можете да видите стаклене витрине у којима су са безбројним фигурицама војничким направљене имитације војника из тог доба, како са једне тако и са друге стране који се бију у тој бици. Приказан је на више мјеста сав маневар, стратешко кретање руске војске која је однијела побједу у тој бици која представља једну од најзначајнијих ако не и најзначајнију битку и догађај руске историје.
Музеј је огроман и ви имате информацијско пренатрпавање у суштини, зато што руски инструктори, руске архитекте, руска педагогика из тог једног догађаја изводи црвену нит руске историје која доводи до Првог и Другог свјетског рата, а завршава се са Стаљинградом и опсадом Москве.
Хтио бих да се вратим на важан детаљ, а то је уопште улога Туле. Врло интересантан је и несретан тај њемачки поход на Русију, који није успио да заузме ни један већи град у Русији па тако ни Тулу. Тула је била 45 дана опкољена, пружен је огроман отпор. Гудеријанова тенковска армија је окружила Тулу са свих страна, слична ствар се десила као са Лењинградом и Стаљинградом, али су становници Туле одољели, сви активни и спремни за рат су ушли у војне редове и успјели су да се одбране.
Та опсада је сломљена и веома интересантно иако су пресељени ресурси за Урал, све вријеме су фабрички капацитети особито тенкова али и ручног наоружања непрестано радили дотурајући у истом тренутку есенцијалну помоћ Москви која је била 16 километара удаљена од ватрене линије.
Нијемци су са сјевера и са југа пришли 16 и 11 километара до Москве и даље нису успјели да дођу из већ познатих у историји описаних разлога, послије чега је кренуло неминовно, дуго повлачење и крволов Њемачке армије на претходне положаје све до ’45. године кад су Совјети прешли у Берлин, што је напор који је укупно коштао 38.700.000 мртвих.
Други свјетски рат је догађај којем Руси и данас приступају, особито старија генерација и генерација која се бави педагогијом, са сакралним патосом. То је заиста за њих Велики отаџбински рат. Сваки народ па и српски који би хтио да освјежи сакрална и стратегијска памћења своје историје, свакако би требало да потражи инспирацију и знање технологије и сличне ствари на таквим мјестима.
Већину тих пејзажа, села, градова, многих манастира које смо успут посјетили, нпр. Шамординово манастир у коме је монаховала Толстојева сестра, који је основао Свети старац Амвросије Оптински су огромни за наше појмове, живући манастири. Били смо у средњовјековном манастиру из 14. вијека Пафнути Боровском манастиру, који су фортификације, опет кажем за наше појмове непрегледне и нереалне, ја лично сам избјегавао да фотографишем било шта јер фотографије нису у стању да дочарају, да пренесу било шта од тога, некако сам сматрао да је боље смијештати то у душу за сљедећи пут.
Из Туле је Љесков, Тургењев, Толстој, цијели низ писаца и умјетника. Такви су руски градови. Русија је једина православна земља која је у току дуже од хиљаду година, нарочито након пада Византије била слободна па је имала и прилику да развија све раскоши цивилизацијских достигнућа. Све то видјети… не може се препричати. Утисци из Русије када се иде са намјером не могу да се препричају, Русију треба видјети. Чак не ни вјеровати ни умом појмити, треба видјети.
Контакти нису тиме завршени, са ректором и са професоријатом са Тулског универзитета који је педагошки универзитет имена „Лав Толстој“, који се не бави само литературом, што би се из имена писца дало закључити но се бави и дискретном математиком, има хемијске лабораторије, веома уредан и чист, са великим бројем студената универзитета и у образовање се уноси и улаже доста.
Отворена су врата за сарадњу и већ од септембра нас неколицина планира да реализује понуде које су нам достављене, да дође на мјесец дана да предаје.
А надамо се да, као што смо угостили и у Источном Сарајеву и у Бањој Луци сасвим недавно Јекатерининбуршки универзитет, да ће тако да буде и узвратна посјета и ректоријата, професоријата, стручњака са Тулског универзитета нашим државним универзитетима из Републике Српске.
Ми смо се потрудили, свако на свој начин да посвједочимо своје пријатељство и може се истаћи и примијетити да нема ни једног Руса тамо који је равнодушан према чињеници да Срби кроз већ готово тридесетогодишњи притисак геополитички одољевају том притиску и не уводе санкције Русији, задржавајући везу историјскога, културнога, националнога, етногенетског и другог братства и сродности са Русима.
То је јако дирљиво Русима, они то јако цијене и наши декани, ректори и професори су имали прилику да виде шта заиста значи, како изгледа братство и пријатељство. Неки од стручњака, заправо већина оних који су посјетили многе установе на Западу су признали да су запрепаштени разликом у искрености, топлоти, интензитету односа знаменитих Западних академских институција и ових руских.
Отићи није једноставно, карте су скупе, често има пресједања у Истамбулу, ми смо се поприлично уморили чекајући 7-8 сати у једном правцу у Истамбулу, но кад вас чека оваква конференција онда ништа од тога не пада тешко. Укупно узевши, ви можете да осјетите кад посјетите Русију, било је тако и раније али сада у овом рату можете да осјетите дио те крилатице „Света Русија“. Барем кад одете у Оптинску пустињу и манастире и када видите та лица којих на другим мјестима нема, немате никакве сумње. Не постоји аналогија исповиједном, испосничком, покајничком интензитету који можете да видите на тим руским мјестима.
пише: доц. др Олег Солдат
(www.palelive.com)
