Величанствени иконостас са печатом пријатељства Ђиновских и Хаџивуковића

ФОЧА – У извјештају о освештању иконостаса Цркве Светог Николе у Фочи у духовном часопису „Источник“ из 1902. године важно је сазнање које потврђује да је овај раскошни иконостас осликао чувени зограф /иконописац/ из Подгорице Василије Ђиновски и које даје одговор на питање када је иконостас изрезбарен, а када осликан.

Иконостас није једина веза овог умјетника и културног прегаоца са Фочом – један од тројице његових синова животну сапутницу нашао је у граду на Дрини и Ћехотини, из породице Хаџивуковић, о чему свједочи родослов Хаџивуковића.

Ове двије породице дале су велики допринос културном и духовном напретку не само Фоче и Подгорице, већ ширег поднебља гд‌је живе Срби.

„НА ЧАСТ ПОБОЖНИМ ФОЧАНИМА“

Духовни лист за црквено-просвјетне потребе Српско-православног свештенства и народа у БиХ „Источник“ из Сарајева, у марту, 1902. године, доноси извјештај „Освећење нових икона“. Из овог текста се сазнаје да је величанствена иконостасна преграда старе фочанске цркве изрезбарена 1872. године, 15 година након подизања цркве 1857, а да су иконе осликане 1901. и да су рад једног од браће Ђиновски.

У извјештају је наведено да је „У парохијској цркви у Фочи /Херцеговина/ још 1872. саграђен од дрвета прекрасан иконостас, који је са умјетничке израде јединствен у Херцеговини, али све до скора није био снабдијевен иконама какве му доликују“.

„Сад је и то учињено, те су прошле године израђене све нове иконе, које одговарају типу и учењу православне цркве у бојама руског типа. Осим тога је сав иконостас позлаћен, а такође и проповиједница и владичански пријесто, те је послије мостарске саборне, фочанска црква у Херцеговини по унутрашњости данас најљепша, што служи на част побожним Фочанима“, наведено је у овом документу.

У извјештају пише да је сав посао извео живописац Василије Ђиновски из Подгорице.

„Нове иконе, пошто је прегледала одређена комисија, свечано је осветио на Богојављеније ове године надзиратељ Јосиф Кочовић са околним свештенством“, пише „Источник“ 1902. године.

Зографска породица Ђиновски потиче из чувеног племена Мијаци, тачније из мјеста Галичник на западу данашње Сјеверне Македоније. Ово село дало је велики број иконописаца, дуборезаца, каменорезаца и црквених градитеља, а међу њима посебно мјесто заузима умјетничка радионица Василија, Теофила, Алексе и Панајота, синова учитеља и зографа Крсте Петровића Ђиновског.

У вријеме велике обнове духовног живота, при крају турске владавине и у првим деценијама након ослобођења од Турака, браћа Ђиновски су израдила и осликала више од стотину иконостаса само у Црној Гори, а дубок траг су оставила и на југу Србије.

Из родног Галичника прво су дошли у Врање, затим у Нови Пазар, одакле прелазе у Подгорицу, гд‌је оснивају радионицу. Најстарији брат Панајот је остао и преминуо у Врању, а од тројице, која су дошла у Подгорицу, најдуже је живио Василије, који је наставио породични посао са средњим сином Миливојем.

Василије је имао велику улогу у културном и друштвеном животу Подгорице. Тако је 1895. године режирао представу „Бој на Косову“, а 10 година раније урадио је сценографију за прво извођење у Подгорици представе „Балканска царица“, коју је написао кнез Никола.

ИКОНОСТАС У ФОЧИ У САМОМ ВРХУ Д‌ЈЕЛА ЂИНОВСКИХ

Кустос Јавне установе Музеји и галерије Подгорице Драган Радовић аутор је изложбе „Темпло – Браћа Ђиновски и њихови иконостаси“.

Радовић прича Срни да су браћа Ђиновски дала огроман допринос изградњи нове Подгорице након ослобођења од Турака и формирању градске културе живљења, а посебну улогу имала су у обнављању духовне баштине Црне Горе, све од Боке которске до подно Чакора.

Радовић каже да је информација о изради иконостаса у Фочи важно сазнање у комплетирању слике о умјетничком д‌јелу ове породице.

„Помињао се иконостас у Фочи као једно од њихових д‌јела, али никада до сада нисмо имали тачну потврду, писану потврду о томе. Сада смо у сазнању да су то и породичне везе Ђиновских са Фочом. Посматрајући иконе и упоређујући их са другим д‌јелима, релативно лако се може устврдити да је то њихов иконостас јер он показује све стилске карактеристике сликарства Василија Ђиновског и по неким оцјенама припада самом врху њиховог д‌јела“, појашњава Радовић.

И поред строгих ограничења црквених канона, којима подлијеже иконостас, у радовима браће Ђиновски, наводи Радовић, па тако и на иконостасту у Фочи, могу се вид‌јети различити утицаји под којима су формирали свој изражајни стил.

Василије је, истиче кустос из Подгорице, био школован сликар под великим утицајем Галичника, своје постојбине, сликарства које је он у д‌јетињству гледао, а то је простор на којем је радио велики број сликара, резбара, неимара, који су обновили, изградили, иконописали огроман број цркава, што је све утицало на рад браће Ђиновски.

Они су преписивали светогорске ерминије – правила иконописања, преведене са грчког, којих су се придржавали, али се у њиховом раду, додаје Радовић, могу вид‌јети утицаји барока.

„Василије је путовао, извјесно вријеме проводио у Русији. Био му је познат барок Војводине, сликарство сјеверних пред‌јела на којим живе Срби, које се знатно разликује од нашег простора, а врло су упечатљиви и видљиви утицаји светогорског сликарства који посредно долази до мијачких умјетника и они те утицаје уносе у своје сликарство. Њихов умјетнички изражај имао је јака ограничења канона и црквених великодостојника који су најчешће били наручиоци д‌јела“, прича Радовић.

Радовић каже да се најизразитији утицај барока или неких других праваца могу вид‌јети на иконама које је Василије Ђиновски радио као појединачне наруџбине, завјетне иконе или иконе које су породице за своје куће наручивале и ту се већ види више слободе коју је он могао да оствари него што је могао на иконостасима.

ПОРОДИЧНЕ ВЕЗЕ СА ХАЏИВУКОВИЋИМА ИЗ ФОЧЕ

Осим што су имали водећу улогу у обнови и градњи православних храмова широм Црне Горе, Ђиновски су стизали да се баве културним и националним радом, баш као и знаменита породица Хаџивуковић из Фоче.

Ове двије породице, што се може вид‌јети увидом у њихове родослове, биле су родбински повезане.

Јелена Хаџивуковић, кћерка Василија и Ане Хаџивуковић, била је удата за Велимира Ђиновског, најстаријег сина зографа Василија Ђиновског. Када се тачно љубав родила између Јелене и Велимира није познато. Могуће да је то било приликом самог осликавања иконостаса у Фочи 1901. године, с обзиром на то да су синови пратили оца и помагали му у раду, а можда и раније, па је посредством њихове везе дошло до ангажовања Василија за осликавање иконостаса у Фочи.

Оно што се из родослова може утврдити је да су Велимир и Јелена имали двоје д‌јеце, сина Милана и кћерку Јулију.

Ђиновски су се двадесетих година прошлог вијека иселили из Подгорице за Словенију и Београд и данас се у Црној Гори о њима једва могу наћи трагови. На мјесту гд‌је су биле њихове куће сада се налази хотел „Хилтон“.

У Јавној установи Музеји и галерије Подгорице настоје да их отргну од заборава.

Радовић каже да се главни град Црне Горе, нажалост, није баш одужио овој породици која је одиграла значајну улогу у настајању модерне, савремене Подгорице, тако да је сваки тај податак од огромног значаја за реконструкцију живота Ђиновских.

„Илустративан примјер значаја Василија Ђиновског је да је он био тутор Цркве Светог Ђорђа – најстарије цркве у Подгорици, а урадио је и прву сценографију за представу `Балканска царица`, коју је написао кнез Никола и још много тога“, истиче Радовић.

ЈЕЛЕНИНА МАЈКА ОСНИВАЧ ДОБРОТВОРНЕ ЗАДРУГЕ „СРПКИЊА“

Занимљиво је да је Јеленина мајка, Ана Хаџивуковић, прија Василија Ђиновског, била оснивач, како наводи историчар Иљас Хаџибеговић, Добротворне задруге „Српкиња“ у Фочи 1909. године.

Ово друштво је, између осталог, водило женску стручну школу, која је, према подацима из књиге „Фоча – вријеме и догађаји“ Милоша Савића, била од‌јељење Д‌јевојачког института са Цетиња, руске царице Марије Александровне.

Имајући у виду блискост Василија Ђиновског са двором Петровића на Цетињу и њихов рад на културном пољу, могло би се претпоставити да су имали уд‌јела и у покретању школе у Фочи – завичају њихове снахе Јелене.

Јелена је сестра од ујака чувеног фочанског хирурга и националног радника Риста Јеремића. Ристова мајка Криста /или Риста/ Јеремић, рођена Хаџивуковић и Јеленин отац Василије Хаџивуковић рођени су брат и сестра.

На градском гробљу Божовац заједно почивају Јеленина мајка Ана и породица Јелениног брата Риста, чије су младе синове Василија и Света убиле усташе 1941. и 1942. године.

Захваљујући сликама на том споменику може се одгонетнути фотографија из 1900. године, коју посједује Музеј Старе Херцеговине. На слици само пише породица Хаџивуковић, док се имена не наводе, а на основу ликова са споменика може се закључити да је на слици из Музеја Ана Хаџивуковић са синовима и, највјероватније, кћерком Јеленом, која је тада још била д‌јевојка.

Јеленин супруг Велимир Ђиновски помиње се као поручник у „Колашинској афери“ 1909. године у групи официра и учитеља која је имала намјеру да збаци тадашњу владу Црне Горе, залажући се да нова влада буде изабрана на слободним изборима.

Завјереници су похапшени, неколико их је пребјегло у Србију, а међу њима је био Велимир.

Осуђени су у одсуству, а већина их је помилована 1913, о чему пише Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка из двадесетих година прошлог вијека.

О Јулији Ђиновски, удатој Петровић, кћерки Јелене и Велимира Ђиновског, могу се наћи подаци да је била учитељица и да је радила у Бару и Подгорици. Милан Ђиновски помиње се као чиновник у Министарству просвете у Београду у вријеме Краљевине Југославије, али није сигурно да ли је ријеч о Јеленином и Велимировом сину.

МИЈАЧКИ ДОДАТАК О СЛИКАЊУ СРПСКИХ СВЕТАЦА

Ерминији – књизи правила иконописања преведеној са грчког, мијачки иконописци додавали су упутства за осликавање српских светаца, а један такав препис д‌јело је учитеља Крсте Петровића Ђиновског и његовог најстаријег сина Панајота Крстевића.

Одломке тог преписа у књизи „Просветне и политичке прилике у јужним српским областима у 19. вијеку“ доноси хаџи Јован Васиљевић.

Тако за Светог Саву мијачки умјетници наводе да се слика са дугом и широком брадом, жутом и мало сиједом како „глагоља на хартији: Ја сам пастир добри…“, док се Свети Сава Други приказује стар, оштре и не много дуге браде.

(www.palelive.com / Срна)