Више Непалаца, Филипинаца и Индијаца него Срба

КОСТАЈНИЦА – Подручје некадашње Републике Српске Крајине данас, 29 година након злочиначке хрватске војно-полицијске акције „Олуја“, пуст је и празан простор насељен искључиво старијом популацијом која биолошки полако изумире, а ако се настави оваквим темпом за пар година у Хрватској биће више Непалаца, Филипинаца и Индијаца него Срба, рекао је Срни политиколог из Костајнице Невен Ђенадија.

Ђенадија указује да хрватски државни и војни врх када је планирао акцију „Олуја“ сигурно није рачунао на овакав исход, али истиче да су се чак и у оваквој ситуацији „брзо снашли“, па су управо ту, на простору бивше Крајине и општине Двор, одлучили да изграде одлагалиште за нуклеарни отпад.

„На том простору данас не само да је мало Срба, већ има и све мање Хрвата. Срба у Хрватској, према попису из 2021. године, има 124.000, са тенденцијом смањивања“, наводи он.

Ђенадија каже да је хрватска акција „Олуја“ једна од највећих операција етничког чишћења како на територији бивше СФРЈ тако и савремене Европе.

„Протјерано је скоро у потпуности српско становништво Баније, Лике, Кордуна и сјеверне Далмације, односно Републике Српске Крајине, која је тада била под заштитом УН“, наводи Ђенадија.

Он подсјећа да је акцију „Олуја“ извела Хрватска војска уз недвосмислену подршку САД и НАТО-а од 4. до 9. августа 1995. године, те да су припреме за ову операцију, које су укључивале хрватске генерале на челу са тадашњим предсједником Фрањом Туђманом, трајале више од двије године.

„Према подацима Документационо-информативног центра `Веритас`, које сматрам највјеродостојнијим у процесу истраживања свега што се десило током ових тешких дана, око 220.000 Срба протјерано је са својих огњишта. Ни српска имовина, ни културно насљеђе, па чак ни неки антифашистички споменици нису били поштеђени паљевине и уништења“, напомиње Ђенадија.

Он додаје да је од завршетка рата до данас хрватско правосуђе покренуло четири кривична поступка за ратне злочине над крајишким Србима против девет припадника хрватске војске и полиције.

Према његовим ријечима, суђења су резултирала са двије осуђујуће пресуде за злочине у Прокљану и Мандићима, те за злочин у Кијанима код Грачаца. У два кривична поступка донесене су ослобађајуће пресуде за злочине у Прокљану и Мандићима, те у Груборима, док је један кривични поступак за злочин у Рамљанима обустављен у фази истраге.

Ђенадија каже да се из ових чињеница може закључити да вјероватно нико никад неће судски одговарати за злочине над Србима у бројним крајишким селима, за злочине над штићеницима старачког дома у Двору или за злочине на Петровачкој цести или у Сводни, гд‌је су хрватски авиони бомбардовали цивиле у колони.

„Људи који су избјегли преживјели су тешке судбине. Многе сам годинама касније сусретао широм Косова и Метохије, живјели су у веома тешким условима, многи и у избјегличким центрима, а неки су тамо остали и до данас. Доста Срба из Крајине успјело је да свије своје гнијездо широм Србије и Републике Српске, од којих неки и у Костајници и сигурно да није било лако још једном почети из почетка. Дио њих је успио вратити своју имовину, за шта је трајала правна борба годинама. Тешке су то приче, многе никад до краја неиспричане, а правда је недостижна“, наводи Ђенадија.

БЕСПУЋА ИЗБЈЕГЛИШТВА, ПУСТА СЕЛА И НОВИ ПОЧЕЦИ

У рано јутро 4. августа 1995. године почело је гранатирање Костајнице у тадашњој Републици Српској Крајини. Био је то дио хрватске војне акције „Олуја“ и почетак егзодуса Срба из овог краја и осталих подручја Баније, као и Лике, Кордуна и сјеверне Далмације.

Већ истог дана кроз овај град почеле су да се сливају колоне избјеглица из околних села, ближих борбеној линији и крећу према мосту који је водио на безбједну десну обалу Уне у Костајницу у Републици Српској, а потом даље у беспућа избјеглиштва.

Међу њима је био и Срнин саговорник, тада двадесетједногодишњи мјештанин једног костајничког села који је са родитељима и братом избјегао у Нови Град, а потом у Сремску Митровицу.

„Били смо код пријератних пријатеља који су учинили све да не осјетимо избјеглиштво. Већ у октобру 1995. родитељи су из Србије доселили у Костајницу у Републици Српској, гд‌је им је додијељен смјештај и све што им је требало, а ја сам им се придружио крајем године“, присјећа се Срнин саговорник, који не жели да буде именован.

Око 2000. године родитељи се враћају у Хрватску Костајницу, а он почиње градити кућу и нови живот у Костајници.

„Наша родна кућа је потпуно девастирана након рата, без врата, прозора, крова и намјештаја, запуштена и прљава, а окућница зарасла. Родитељи и брат нису имали проблема приликом повратка, обновили су кућу нешто својим средствима, нешто уз помоћ међународних организација и сада живе од пензије и пољопривреде“, каже он.

Према његовим ријечима, данас је ово село, чији су некадашњи мјештани расељени од Костајнице, преко Србије, највише на Косову и Метохији, до иностранства, готово пусто, иако има нови асфалт, јавну расвјету, телефон и аутобуски превоз за малобројну д‌јецу која иду у школу.

„Моје село је прије рата било сто одсто српско, било је 57 кућа са просјечно четири члана домаћинства, а сада у њему живи тридесетак Срба, углавном старије животне доби и неколико хрватских породица које су досељене из Посавине, Славоније и Травника. Повратници углавном живе од пензије, само два-три домаћинства се баве пољопривредом. Има могућности за запошљавање, не гледа више нико ни вјеру ни нацију, али нема људи у селу, дивље свиње улазе у дворишта. Много је проданих и запуштених имања и за десетак година село ће у потпуности опустошити“, указује Срнин саговорник.

Он напомиње да је у годинама након рата било мањих трзавица између српских повратника и хрватских досељеника, али да се сада живи нормално јер су увид‌јели да морају сарађивати и живјети са малобројним комшијама, ослањајући се једни на друге.

Са друге стране, он каже да сам није видио свој живот након рата у родном селу, па је нови дом изградио у Костајници у Републици Српској.

Срнин саговорник истиче да за опоравак од избјеглиштва може захвалити пријатељима у Костајници, који су му изашли у сусрет и прилагођавали се његовим потребама.

„Добио сам од општине земљиште за кућу и дио грађевинског материјала, помогли су ми приликом изградње, средио сам се и имам неки нормалан живот. То тамо не бих могао, ипак рат има своје посљедице. Избјегличка колона била је страшна и трајно урезана у сјећање. И овај народ у Републици Српској је био већ четврту годину у рату, била је неимаштина, али су износили избјеглим људима све што су имали, храну, млијеко, нудили смјештај, од возила до возила су ишли и нудили помоћ. Само избјеглиштво, захваљујући пријатељима и добрим људима и у Србији и овд‌је у Костајници, мени је било олакшано. Овд‌је се осјећам добро, ја сам прихватио овај народ и они су прихватили мене“, каже он.

У КОСТАЈНИЦИ НОВИ ЖИВОТ ЗАПОЧЕЛО 1.500 ИЗБЈЕГЛИХ СРБА

Током хрватске војно-полцијске акције „Олуја“ десетине хиљада људи из Хрватске Костајнице, Петриње, Двора, Глине и тамошњих села прешло је преко моста изнад Уне у Костајницу у Републици Српској, тражећи спас.

„Дио њих, око 1.500, остао је у Костајници, а остали су се, било тих дана или временом, раселили по Србији, односно Косову и Метохији и даље“, наводи портпарол општине Костајница Александар Пашић.

Он каже да је општина Костајница избјеглим лицима додијелила седамдесетак грађевинских парцела и грађевински материјал, те да су многе породице из Крајине изградиле у овој локалној заједници нови дом.

Према подацима Републичког секретаријата за расељена лица и миграције Српске, 2000. године у Костајници је регистровано 289 породица избјеглих током „Олује“ из Крајине.

(www.palelive.com / Срна)