Авион Југословенског краљевског ратног ваздухопловства

Живот је пун дирљивих прича, које се често испредају на најневјероватнијим мјестима. Тако је једно љето на Каловитим брдима код Пала, у вријеме Краљевине Југославије, 1931. године, оставило за собом један незабораван тренутак.

Успомена на мирис планинских борова, свјежину ваздуха и звук вјетра који тихо носи љетње топлине, постала је дио живота једне београдске породице. Наизглед обичан одмор у хладу борова, међу дивљим предјелима планине, претворио се у причу која ће касније испунити странице новина, свједочећи о прошлости наших крајева.

Једно љето на Каловитим брдима

Породице су долазиле из градова, жудећи за пријатним хладом и спокојем, а омладина је у игри и смијеху проводила дуге, безбрижне дане. Са доласком у хлад борова и свјеж планински ваздух, Пале су им обећавале мир и спокој, далеко од свакодневних брига.

Породица се смјестила у својој вили, а ручавала је у једном од паљанских хотела на Каловитим брдима, гдје су тихи вјетрови носили мирис шуме, а дуги љетњи дани били испуњени безбрижним разговорима. Овај одмор био је посебан, али не по својој љепоти, већ по дубоком утиску који је оставио на њихов живот.

О том љету, отац ће причати годинама касније, а 1995. године новине „Политика“ преносе његову причу у једном фељтону који је записао Мојсије Ђерковић.

Поглед који је заробио срце

Са свих страна пристизали су туристи из разних крајева Краљевине Југославије. Пале су тих година биле популарна ваздушна бања, а међу излетницима је било и угледних гостију, попут италијанске контесе и њеног сина Аугуста из Дубровника. Смјештени у истом хотелу, за столом поред њиховог, породица је постала дио приче.

Аугусто, млад и занијет, није могао одвојити поглед од Бранкице. Док је његова мајка са гувернантом покушавала да га наговори да једе, он би остајао нијем, очију прикованих за дјевојку која је, без своје намјере, запалила искру у његовом срцу.

„Аугусто! Аугусто!“, он неће да једе, само гледа Бранкицу.

„Никад у животу нисам видио такву љепоту“, шапнуо је једном приликом, затечен својим осјећањима.

А Бранкица је била божанствена. Говорили су: „Какве су то очи, необично крупне бадемасте, и трепавице… А израз тих очију – као сунчев зрак, поглед који је све око себе миловао“.

Под сјенком борових шума

Љети су недјељом на Пале пристизали и излетници из Сарајева, жудећи за свјежим планинским ваздухом. Када би се сунце пело високо на небу, Бранкица би проводила вријеме у малом пансону. Излетници су је примјетили, а многи од њих, као опчињени, потајно су је фотографисали, желећи да запамте тај тренутак.

На Пале су долазили и млади авијатичари, заљубљени у авионе и лет. Сваки дан би обилазили вилу.

„Зашто се ови увијек овуда шетају?“, питао би дјевојчин отац, више за себе.

Бранкица би с осмјехом погледала оца и одговорила: „Татице, ти као да то не знаш, а ја мислим да добро знаш“.

Њене ријечи носиле су неку иронију, али и разиграност, као да је сама схватала магију која је окруживала.

Звук који разбија тишину

Једног поподнева, породица је сједила на тријему своје виле, уживајући у тихом поподневу. Одједном, звук мотора, необично гласан и све ближи, разбио је тишину.

У даљини су се појавила три или четири авиона, али нису летјели високо као обично. Летјели су све ниже, толико ниско да је изгледало као да ће сваки час ударити у крошње или се срушити на кровове вила.

Људи су у страху застајали гледајући, збуњени и уплашени. Неко је повикао: „Срушиће нам кров!“ Тог тренутка, бука је постала заглушујућа.

Авиони су пролетјели тако ниско да се чинило да ће својим крилима закачити врхове борова. Док су пилоти надлијетали изнад кућа, извукли су бијеле чаршафе и махали, поздрављајући.

У том тренутку, Бранкица им је узвратила, одмахнувши руком. Чинило се да је тај тренутак био дио неке чаролије, само за њу. Знала је да су то пилоти из Југословенског краљевског ратног ваздухопловства, који су долетjели са аеродрома из Сарајева да је импресионирају. Са осмијехом, махала је пилотима, који су јој узвраћали, облијетали неколико пута изнад виле и машући чаршавима као да учествују у неком необичном ритуалу.

Након што су завршили свој плес, авиони су се уздигли, остављајући за собом само звук мотора, док су полако нестајали на хоризонту.

Лет у звјездано небо

Бранкица је преминула децембра 1933. године, у 21. години живота, остављајући за собом много неостварених снова и неизречених реченица. Њен отац, оптерећен тугом, годинама касније подијелио је ову дирљиву причу са свијетом, као покушај да оживи успомену на своју кћерку која је носила свјетлост у свим срцима која су је познавала.

Судбина Бранкице остала је тајна, а идентитет људи који су били дио те приче распршио се попут дима.

(www.palelive.com / Прича инспирисана фељтоном „Политике“ из 1995. године)